Ne tako davno zanimanja poput ćurčija, terzija, abadžija, klonfera, sarača, pintera, berbera, dunđera, jorgandžija, kujundžija, kafedžija i mnoga druga bila su poznata i cenjena. Danas, kada su izumrle varoši, kada nema majstora starih zanata ovi nazivi, mahom turskog i arapskog porekla, ostali su uspomena na davna vremena.
O poslu koji je bio i te kako zastupljen na teritoriji Vojvodine, Banata i Zrenjanina održana su predavanja i radionice pod nazivom „Trukerski zanat – Vezak vezlo zlato materino”. Sugrađani su mogli da se sa ovom tehnikom upoznaju u Malom salonu Narodnog muzeja od 19. do 22. novembra.
KO SU BILI TRUKERI?
Prema rečima više kustoskinje, etnološkinje Branke Sikimić, koordinatorke i autorke ovog programa, cilj je bio da se promoviše jedan od najstarijih zanata. Takođe i da se trukerima, kao nosiocima kulturnog nasleđa, pruži puna podrška. Ideja je bila i da se zainteresovani, obuče, posebno mladi, i pruže im se osnovna znanja prenošenja mustri na platno.
– Trukeri su zanatlije koje su proizvodile modele za vez. Izrađivali su ih od drvenih kalupa, na kojima je oblikovana šara od bakarnih traka. Nakon toga mustra, u koju je utiskivana plava boja, prenosila se na papir (šablon), a sa njega na platno. U 19. veku su, kada je narodni vez doživeo ekspanziju, šabloni bili skupi i dostupni samo bogatijem sloju stanovništva. Zahvaljujući želji, veštini i snalažljivosti majstora toga vremena i dalje su se precrtavale. Bilo slobodnom rukom ili na razne druge načine, stizale su i do onih kojima su originalne bile skupe – objasnila je Branka Sikimić.
Dodala je da se ovom manifestacijom ukazuje i na perspektive zanata i načine na koje istrukovani predmeti mogu postati deo turističke ponude, ali i savremenog enterijera i tržišta. Prve večeri o nastanku i razvoju ovog zanata, ornamentici i vezu govorila je Ljiljana Trifunović, muzejska savetnica, etnološkinja Muzeja Vojvodine.
KIKINDA ZA PRIMER
Dan kasnije, trukerka Smiljka Bulatović iz Kikinde pričala je o načinima i tehnikama prenošenja mustri sa šablona na platno. Odrasla je u kući gde je sve bilo ukrašeno vezom počevši od predsoblja i peškira sa natpisom „Dobro jutro”, do kuhinje sa popularnim „kuvaricama” i stolnjaka. Od bake je dobila i vezenu haljinu koju je sa ponosom nosila. Sve to navelo ju je da se danas bavi starim zanatom.
– Odrasla sam u vremenu kada je žensko dete moralo da zna sve kućne poslove. To se posebno odnosilo na ručni rad. Moja mama i baka su bile vrlo stroge. Zato sam naučila da sve obavljam precizno i pedantno. Mi, koji se bavimo starim zanatima, baštinimo znanja i veštine predaka. Srpsko vezilaštvo u srednjem veku doživelo je procvat, bilo je u svetskom vrhu. Naše narodne nošnje čuvaju se u najvećim svetskim muzejima. Kod nas se neretko, zaboravljaju. Pomoću igle, konca i malo tkanine svako može da izveze neki detalj. Stvoriće nešto novo, ispoljiti kreativnost i doprineti očuvanju tradicije – rekla je Smiljka Bulatović.
Dodala je da je Kikinda jedan od gradova sa najviše registrovanih i sertifikovanih starih zanatlija u odnosu na broj stanovnika. Rekla je i da država, loklana samouprava kao i Turistička organizacija dosta pomažu, kao i udruženja žena i kulturno-umetnička društva.
Roža Horvat je rođena u Mihajlovu, a živela je u Novom Sadu i Temerinu, da bi potom došla u Zrenjanin. U osnovi se bavi vezom. Kako je rekla, trukovanje je došlo pod moranjem. Jer svaka vezilja kad-tad mora sebi da pravi mustre za rad. Ispričala je da postoje četiri vrste veza. Prvi je najstariji, crkveni iliti srednjovekovni. Potom dolazi aristokratski, zatim narodni i na kraju građanski.
– Biti čuvar jednog ovakvog zanata je lepo, ali i pomalo tužno. Sve je manje mladih žena koje su voljne da pokušaju da ga nauče. Poneke, sa kojima sam nekada radila, zašle su u ozbiljne godine. Tračak nade dala su mi deca iz Hemijske škole koja su bila vrlo zainteresovana. Ustanove kulture treba što više da organizuju ovakve programe. Tako pomažu nama i široj javnosti koja možda nikada nije imala prilike da se u nečem ovakvom okuša – rekla je Roža Horvat.
Tokom trajanja programa predstavljeni su i predmeti iz Etnološke zbirke muzeja poput mustri, šablona, trukovanih i vezom ukrašenih predmeta. Realizaciju programa podržalo je Ministarstvo kulture.
MIROSLAVA MALBAŠKI
ZAINTERESOVANE ZRENJANINKE
Najveću pažnju sugrađanki privukle su radionice. Vodile su ih Roža Horvat i Violeta Fijat (21. i 22. novembra). Prfesorice Hemijsko-prehrambene i tekstilne škole „Uroš Predić”, Dušanka Đorđević i Isidora Čalenić, dovele su svoje učenike. Koristeći stare, drvene kalupe, uz pomoć trukerki, tradicionalne ornamente prenosili su na papir i tako stvarali celine koje su potom nanosili na platno.
