Uoči vikenda isključili su fabriku vode, opet. Još ni crvena vrpca nije presečena, a već je, čini se, izraubovana – koliko dugo već pokušavaju da je uspostave, dve-tri godine? Izgubila sam svaku računicu, čas radi, čas ne radi. Šta sve nisu probali, e da bi je priveli nameni, prepravljali su i nju i zakone, menjali filtere, proširivali cevi, državnim parama završavali privatnu investiciju, bila su i neka hapšenja, kašljala je fabrika i štucala, malo-malo pa stane, ceo grad je bez vode ostavila baš u vreme vanrednog stanja, usred epidemije virusa protiv koga je najvažnije prati ruke. Nesuđena fabrika posustala je i ozbiljno posrnula i uoči samih izbora – a dalje, izgleda, više nije mogla.
Vodovod je, kaže, obavestio sve koga treba i prekratio joj muke. Preuzeo je snabdevanje mimo fabrike i sad opet imamo onu staru vodu, neprepranu i žućkastu.
Fabrika vode ostala je na suvom i niko ne zna šta će dalje sa njom biti. A ni sa onim kreditima od kojih je podignuta. Ne zna se ni čije je to: ni fabrika, ni krediti. A ne zna se ni šta će Zrenjanin bez ispravne vode? Ima li uopšte nekog rešenja – ne na vidiku, jer to znamo da nema, nego onako – generalno? Makar u izvesnoj perspektivi? Ili će biti u pravu oni koji, i dan-danas, tvrde da ovoj vodi ništa i ne fali. Pili smo je, uostalom, 40 godina, ona se i nije promenila, nego pravilnici o ispravnosti. Ne bi bilo prvi put da pravilnike (na primer, o ispravnosti mleka) vratimo korak-dva unazad, pa da pijemo ono što imamo, kad ispravnije ne možemo da postignemo, mali smo mi, i nebitni, za toliku perfekciju.
Most na suvom, fabrika vode na suvom, niz se niže nekako sam od sebe. Mada, možda će to postrojenje za prečišćavanje i popraviti. Samo je neizvesno ko će njegovu prepranu vodu zaista i piti… Nego ćemo je jedino plaćati, a kupovati flaširanu.
