Tri dana tišine nije dovoljno, problemi su i dalje tu
Trg slobode je u petak bio prepun ljudi. Nažalost, ovog puta nije bila u pitanju nikakva radosna prilika. Okupljeni su u tihom protestu odali poštu žrtvama tragedije koja se desila u Beogradu, 3. maja. Tada je život izgubilo osmoro dece i jedan radnik obezbeđenja iz Osnovne škole „Vladislav Ribnikar”. Ubica je imao samo trinaest godina. U petak je proglašena trodnevna žalost, a mnogi gradovi, među kojima je i Zrenjanin, održali su komemoraciju nastradalima.
Prošle nedelje postalo je jasno da se masakri više ne dešavaju „tamo negde”, već su deo i naše stvarnosti. Iako ovo nije jedini slučaj nasilja, povukao je za sobom brojna pitanja i reakcije, kako uživo tako i na društvenim mrežama. Najviše bi trebalo da nas brine, prema procenama stručnjaka, kako na nemile događaje reaguju najmlađi članovi našeg društva.
UJEDINJENI PROTIV NASILJA
Većina škola je prošlog četvrtka i petka obustavilo rad u znak solidarnosti, a kulturno – umetničke institucije otkazale su programe. U centru grada su zrenjaninski nastavnici, profesori, đaci i brojni sugrađani palili sveće, donosili cveće, crteže i plišane igračke.
– Okupili smo se kao ljudi, sa svojim učenicima i roditeljima, jer je to najmanje što možemo da uradimo da pružimo podršku onima koji su pretrpeli gubitak. U školi smo organizovali upis u knjigu žalosti, prikupljali smo poruke vršnjaka i prijatelja, jer smatramo da time decu učimo o empatiji i šta treba činiti kada je drugima teško – rekla je ovim povodom Gordana Mićić, učiteljica.
Ovo okupljanje su inicirali predstavnici zrenjaninskih sindikata prosvete. Profesori, nastavnici i učitelji su organizovali niz aktivnosti u svojim ustanovama kako bi pružili primer i podršku omladini.
Ovakav događaj duboko je uzdrmao društvo i ukazao da je potrebna veća promena, počev od prosvetnog sistema. Osim obustave rada u školama, Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Srbije (NSPRS) je zatražio ostavku Branka Ružića, ministra prosvete, koja je usledila u ponedeljak. Ipak, Dušan Kokot, predsednik NSPRS, ukazao je da je ovo bio samo jedan od zahteva. Objasnio je da problemi nisu rešeni ostavkom ministra, jer ne garantuju nikakve promene. Zalažu se za izmene Krivičnog zakonika i Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.
– Mi smo kao društvo kolektivno neodgovorni i to moramo da menjamo. Spremni smo da kao sindikat razgovaramo o problemima koje smo stavili na sto i o svemu ostalom – izjavio je Kokot za „Danas”.
POZORNOST U ZRENJANINSKIM ŠKOLAMA
U osnovnim i srednjim školama u celoj zemlji sprovodi se pojačana kontrola. To znači da u svakoj ustanovi dežura policijski službenik. S obzirom da je u planu još aktivnosti koje treba preduzeti, gradonačelnik je početkom nedelje sazvao sastanak. Bili su prisutni članovi nedavno osnovanog Saveta za obrazovanje Grada Zrenjanina, sa predstavnicima Predškolske ustanove, osnovnih i srednjih škola, Visoke tehničke škole i Tehničkog fakulteta, kao i Doma učenika i Studentskog doma, Policijske uprave, Centra za socijalni rad, Centra „Most” i Crvenog krsta.
– Savet će sarađivati i sa stručnim organima u Ministarstvu unutrašnjih poslova i Centru za socijalni rad kako bi se podigla bezbednost u školama na viši nivo. Preventivno delovanje je prva aktivnost, pa planiramo da formiramo i Koordinaciono telo za praćenje i procenu bezbednosti u osnovnim i srednjim školama u gradu – rekao je gradonačelnik Simo Salapura.
Radi sigurnosti dece i roditelja, policajci će obilaziti obrazovne ustanove u vreme početka nastave, za vreme velikog odmora i po završetku nastave. O trajnijem rešenju biće doneta odluka uskoro, o čemu će javnost biti obaveštena, rečeno je na sastanku.
Ispred pojedinih škola smo već u ponedeljak primetili policajce koji dežuraju, međutim, tačan broj angažovanih nismo uspeli da saznamo.
PROBLEMI ISPOD TEPIHA
Senka Jankov, profesorka sociologije u Zrenjaninskoj gimnaziji, opisala je ovaj događaj kao najtragičniji moment u novijoj istoriji našeg društva. Razloge za ovaj čin vidi u nagomilanim problemima koje smo dugo ignorisali.
– Na neke stvari su nas poslednjih dvadeset godina upozoravali gotovo svi stručnjaci iz oblasti humanističkih nauka kao i nekolicina istraživačkih novinara/ki. Naše društvo je duboko bolesno i oštećeno. Nosimo ožiljke i traume od građanskih ratova, bombardovanja, visoko profilnih ubistava, leševa u hladnjačama, koji nisu stigli da se obrade kroz sećanja i emocije. Potom su nas dočekala nova iskušenja u vidu ekonomske krize, tranzicije, surove privatizacije i uspona liberalnog kapitalizma, pandemije, što je previše za jedan odrasli život – kaže Jankov.Ona objašnjava da su za to vreme deca bila prepuštena svemu tome, rasla su i upijala sav bol, strah, frustraciju i nemoć. Kako kaže, ono što im je u tom momentu bilo dostupno nalazilo se na klik od njih – u televiziji, jutjuberima, zvezdama Instagrama i Tik – Toka na koje su mogli da se oslone.
– Oni govore istim jezikom i dele iste vrednosti, nude savete i izazove, i ne traže dobre ocene i urađen domaći da bi bili primećeni – rekla je sociološkinja.
Prema njenom mišljenju, zakazali smo svi, jer je svaki segment ovog društva delom odgovoran za nezamislivu tragediju. Problem je i u institucijama koje ne vrše svoju osnovnu delatnost.
– Sociologija nas uči da su institucije putokazi društva koji nam prikazuju i pokazuju bazične vrednosti društva kroz profesionalno i zakonito postupanje. Ali one su kod nas pretvorene u političke poligone za vežbanje u prosveti, zdravstvu, sudstvu, medijima; gde se najverniji članovi nagrađuju najodgovornijim položajima. Validna diploma nije neophodna – objašnjava Senka Jankov.
Smatra da su govor mržnje prolivan sa nacionalnih frekvencija, otvoreno nasilje iz rijaliti programa, vitlanje oružjem u opskurnim emisijama, uvredljivi novinski naslovi – jasan znak da smo ćutanjem sve to odobrili.
– Ćutali smo kad nije izglasan „Aleksin zakon”, ćutali na svaki viralni video vršnjačkih tuča, ponižavanja i provociranja. Neki ucenjeni poslom, neki jer su pokušavali da prežive bez njega, a neki jer ga imaju previše. Za svo to vreme naša deca su pokušavala da odrastu – smatra sagovornica „Zrenjanina”.
Jankov ukazuje da prosečni građanin naše zemlje nije dovoljno svestan toga šta se desilo sa vrednosnim sistemom i društvom, ali da je zajednički imenitelj ovakvim tragedijama dostupnost oružja različitih kalibara, municije i obučenosti za njihovo korišćenje.
A. Ilijev
PRAVE VREDNOSTI SE SMATRAJU ZASTARELIM
– Solidarnost svake vrste, empatija, pravdoljubivost, humanost su proteklih par dana ponovo postali aktuelni. Ljudi su se setili da su ove vrednosti temelj i baza za opstanak uređenog društva. Ali one su godinama bile ismevane i smatrane slabošću, one ne donose profit i ne priliče čoveku ciljno – racionalnog delanja i orijentacije. Nadam se da će nas ova knedla u grlu i kamen u stomaku podsetiti da je život vredan življenja. Da raste u dečijem osmehu, čistom vazduhu, držanju za ruke, igri, a ne broju koji piše u đačkoj knjižici ili bankovnom računu. Možda zvuči naivno – ali šta nas košta da pokušamo? – kaže sociološkinja Senka Jankov.
REAKCIJA SA DRUŠTVENIH MREŽA Za dvadeset godina rada…
Nesrećan događaj iz Beograda naterao nas je sve da se zamislimo gde su napravljeni ovoliki propusti u obrazovanju i vaspitanju. Društvene mreže bile su prepune reči podrške, ali i stavova sugrađana. Jedan od takvih je Fejsbuk status Vladane Kojić, profesorke engleskog jezika u OŠ „Jovan Jovanović Zmaj”.
– Dvadeset godina radim u istoj školi i volim je. Volim svoj posao. Bila sam i sad sam starešina. Nagledala sam se svega. Dece koja padnu u nesvest od gladi. Dece koja dođu u školu samo da bi se ugrejala i užinala. Dečaka koji nose sestrin donji veš jer nemaju svoj, pa im izviri iz uske, omale trenerke. Dečaka koji u decembru dođu bez čarapa, samo u prljavim, raspadnutim patikama. Dece koja dolaze u duksu, bez jakni. U plastičnim kroks papučama po snegu. Devojčica koje nemaju šta da obuku za matursko veče. Devojčica koje nikad nisu namazale ruke kremom. Napuštene, maltretirane, zapuštene dece. Talenata bez potpore i podrške. Duvača lepka i rakijaša na kraju školovanja. Dece koja su suicidne misli sprovele u delo. Dece koja su spavala na podu, na madracu, ne u krevetu. Dece sa pokvarenim prednjim zubima. Dece sa ugašenim snovima i ugašenim očima.
Šta sam mogla da im ponudim? Prošlo vreme, zamenice, odnosne rečenice? Budućnost. Gurala sam ih samo prema budućnosti. Na bolje, na ono što će tek da dođe. Nisam uspela sve da popravim, samo koliko sam mogla, umela i znala. Propatila sam i sa njima i zbog njih. Dvadeset godina nije malo, to su deca. Došlo je vreme dokumentacije, papira, procedura, evaluacije i statistike, to je naša zajednička budućnost. Decu više niko ne vidi. A ja tako ne umem da radim svoj posao.
ĐACI IZ TEHNIČKE ŠKOLE ODALI POŠTU ŽRTVAMA Neophodne suštinske promene
U ovom, tugom i nevericom preplavljenom vremenu, mnoge škole u našem gradu organizovale su se da odaju počast paljenjem sveća u pomen tragično nastradaloj deci i radniku obezbeđenja. Da pokažu saosećanje sa porodicama svih nastradalih, ali i da ukažu na posledice koje poremećen sistem vrednosti i nebriga za mlade i prosvetu uopšte donosi, i ukažu na neophodnost suštinskih promena. Nova tragedija u selima oko Mladenovca i Smedereva to dodatno potvrđuje.
Učenicima Tehničke škole ustupljena je ikona Svetog Save, specijalno izrađena na Meteorima (Grčka). Nju je organizacija „Svetosavlje” dobila kao dar zahvalnosti od dobrih ljudi iz Kragujevca za izvanrednu izložbu dečijih radova na nedavnom konkursu u Narodnom muzeju. Baš u toj školi su pre par godina pojedini đaci gađali ikonu Svetog Save, a sad drugi učenici iz te iste škole, pod njom ukazuju počast nastradalim drugarima. Velika je simbolika u tome, i nada da će vera u Gospoda i našega pastira Svetog Save umoliti Dobro i pobediti Zlo koje nas je zahvatilo.
Ona objašnjava da su za to vreme deca bila prepuštena svemu tome, rasla su i upijala sav bol, strah, frustraciju i nemoć. Kako kaže, ono što im je u tom momentu bilo dostupno nalazilo se na klik od njih – u televiziji, jutjuberima, zvezdama Instagrama i Tik – Toka na koje su mogli da se oslone.
