Duge šetnje ulicama Šenžena, kulturno bogatstvo i punoća gradskog žamora inspirisali su Dušana Crkvenjakova da napiše knjigu „Zvuci ulica – tri godine života u Kini”. Putopis čine dnevnički zapisi koji su nastali tokom boravka u gradu inovacija, gde je autor radio ako profesor engleskog.
Kako priča, u Kinu je odlučio da ode u potrazi za poslom, nakon što je čuo pozitivna iskustva poznanika.
– Došao sam „na bum”, ali sam se brzo zaposlio. Srbija je prijatelj Kine i oni se tako ponašaju prema nama. U dosta smo povlašćenom položaju, jer postoji pozitivna diskriminacija ljudi iz Evrope, Britanije i Amerike – kaže naš sagovornik.
Nakon života u milionskom gradu, Crkvenjakov se sa suprugom vratio u Srbiju. Sada zajedno grade održivo imanje u okviru eko sela u istočnoj Srbiji. Inspirisan tim iskustvom priprema i drugu knjigu. Kako biste predstavili „Zvuke ulica”?
– U pitanju je jedna vrsta putopisa, koji je protkan pričama ljudi i njihovim sudbinama. Zabeležene su kulturne razlike koje su mi bile interesantne, kao i polako navikavanje na stvari koje su me u prvi mah šokirale – klima, buka, hrana…
Knjiga je u isto vreme i praktičan priručnik. Mnogo naših ljudi želi da radi u Kini, a „Zvuci ulica” mogu da ih pripreme za to. Koliko god Kina bila sređena zemlja, korupcija je velika. Vrtići su podmićivali policajce da bismo mi mogli da radimo iako nismo izvorni govornici engleskog jezika. Roditeljima su naplaćivali to što decu uči stranac. U pitanju je jedna vrsta crnog tržišta i ozbiljan biznis. Šta je inspirisalo naziv knjige?
– Kada sam imao slobodnog vremena šetao sam kroz grad i istraživao ga. U početku su me buka i vreva gradske košnice jako iritirali. Ipak, vremenom je sve poprimilo neki ritam. Razlika između modernog i ruralnog Šenžena, obrazovanja i kulture tamo i ovde, ulica i život koji se odvija na njoj dali su mi ideju za knjigu. Kada ste počeli da pišete?
– Moji roditelji su sestre i mene uvek snabdevali knjigama. Dosta sam čitao i uvek sam dobijao neke ideje. Počeo sam da pišem u osnovnoj školi i pamtim da mi je uvek bilo lako da se izrazim. Ozbiljnije sam počeo da čitam i stvaram pre desetak godina, kada sam redovno krenuo da vodim dnevničke zapise i pišem pesme. U to vreme sam upoznao umetnika Miroslava Mandića, koji je dosta uticao na moju odluku da ozbiljnije krenem da se bavim pisanjem. Šta volite da čitate?
– Vratio sam se klasicima, a trenutno sam u fazi Dostojevskog. Ranije sam ih preskakao iako sam znao da su važni, a sada shvatam šta sam propustio. Volim da čitam i knjige o psihologiji. Tokom boravka u Kini trudio sam se da se upoznam sa njihovim autorima. Izdvojio bih Ju Hua. Koji su izazovi objavljivanja prve knjige?
– „Zvuke ulica” završio sam kada sam se vratio iz Kine. Želeo sam da je objavim preko izdavača, jer nisam znao kako sve to funkcioniše. Poslao sam mejlove urednicima i brzo dobio odgovor jedne izdavačke kuće. Sve je zvučalo sjajno. Obećali su mi da će knjigu objaviti za dva meseca. Međutim, izdali su je za dve godine. Nakon dugog čekanja, laži i zavlačenja, lektura nije dobro urađena, slike su bile crno bele i u jako lošoj rezoluciji. Na kraju su mi vratili deo para zbog loše urađenog posla. Kasnije sam saznao da nisam jedini koji je tako prošao.
Nezadovoljan prvim izdanjem odlučio sam da izdam još jedan tiraž, ovoga puta sam. Našao sam štampariju, uradio korice i ponovo objavio knjigu. Reklamirao sam je i prodavao preko „Fejsbuka”. Plan je da to uradim i sa sledećom. O čemu pišete u drugoj knjizi?
– Tokom pandemije supruga i ja živeli smo u Kini. Kada je sve stalo nismo imali posao, niti mogli da se vratimo. U tom trenutku videli smo sve mane sistema u kojem živimo i shvatili da ne želimo da zavisimo od njega. Knjiga govori o našem životu nakon povratka. Kupujemo hektar livade u Istočnoj Srbiji i počinjemo da gradimo kuću od prirodnih materijala, bez prethodnog iskustva. Naša borba trajala je tri godine pre nego što smo se uselili. Pokušavamo da živimo nezavisno – ne plaćamo struju, jer imamo solarne panele, ni vodu, jer skupljamo kišnicu, a uzgajamo i hranu. Na društvenim mrežama delimo svoj put i dosta ljudi nas prati. U kakvom su odnosu ove dve knjige?
– Druga knjiga zove se „Zvuci šume” i na neki način je nastavak prve „Zvuci ulica”, iako je sadržaj potpuno drugačiji. Stil je sličan. U pitanju su dnevnički zapisi, ali su ovde uobličeni tako da čine niz kratkih priča. Obe knjige imaju puno autobiografskog sadržaja. „Zvuci šuma” opisuju put od života u gradu sa 20 miliona stanovnika do života na livadi, izvan sela, gde imamo svega par komšija. Radnja se odvija na jednom mestu, našem imanju. Sadrži dosta tehničkih stvari kao što je gradnja kuće. Biće interesantna onima kojima je zanimljiv takav način života. J. Šormaz
