Piše: MILENA BEČEJAC „Bilo je to jednom, davno, u životu još lepom. Možda mi se činio težak tada, ali kad mislim o njemu sa ovoga mesta, želeo bih da se vrati.”
Meša Selimović
Sada, kada treba nešto pametno da kažem o novinama, sa kojima Slavica sa Oglasa i ja slavimo rođendan, hvata me neka seta. Stižu me sećanja…
Da, bilo je to u staroj redakciji, jedne banatske zime. Sva ušuškana, došla sam na razgovor za posao, noseći hrpu novina u kojima su bili objavljeni neki moji tekstovi. Poznavala sam, sa studija, jedino Branku, pa sam je zamolila da mi javi da li sam primljena. I bih primljena.
Redakcija, nekakve plinske peći, ogromni radni stolovi, mašine za kucanje. One su me izluđivale. Jurim, žurim da urednicima predam tekst, kad ono tipke se zapetljaju, onda ih razdvajam, pa se sva umažem od indiga, pa mi se od silne radosti što sam završila tekst papir pocepa kada hoću da ga izvučem iz mašine… Ili urednik toliko ispravi tekst da on mora da se prekuca, naša daktilografkinja Sneca nema vremena, pa to moram da uradim sama, a svi nervozni…
Bilo je u tom davnom radakcijskom životu i stvari koje su bile teške, ali, i onih lepih. Starije kolege, srednje starije i mi, mladi. Branka, Momčilo, Kole, Jovo – mala redakcija, plus Brane fotoreporter. Tim snova. Punili smo novine tekstovima, jurcali po događajima, selima, odlazili na teren na pozive čitalaca… Bože, koliko puta sam sva mokra sedela u redakciji, pokušavala da se osušim uz tu jadnu pećku, pisala tekst, a u novinama ga posle ne bude jer – nije bilo mesta.
Kafa, kafa i kafa… Doručak, ručak a često i večera – sendviči: hleb „Romanija”, „Bek” parizer i Snecino umeće da sve to usloži. Ili, burek, kad imamo para i pogačice u „Belom golubu”, plus jogurt… Kasnije „Dragstor” i hot-dog…
I, da vas ne zamaram.
Sada je tehnologija nova. Kompjuteri, internet, snimači zvuka, digitalni aparati. One man bend. Kopiraj, nalepi, izbriši, bez ponovnog kucanja teksta…Sve je ubrzano, kao i život sam. „Zrenjanin” i dalje izlazi petkom ali tu je sajt koji dnevno treba puniti vestima, baš kao u ono vreme kada je i radio bio deo naše kuće. Znači, brzina, taj novinarski usud i dalje me prati…
I jeste tada bilo i teško i lepo. Ali, možda baš i ne bih želela da se taj stari novinarski život vrati…
