Klupe, kante, svetla, ulične reklame kao deo vizuelnog identiteta grada mogu ostati urezani u sećanju kao njegova dobra ili loša strana. Ovi elementi utiču da boravak na otvorenom prostoru bude prijatan ili nelagodan. Sve je to deo urbanog mobilijara koji otkriva svoje stanovnike, njihove karaktere, navike, interesovanja i način života.
Koliko je on kod nas prepoznatljiv, ostaje na građanima da se izjasne, ali čuveni lav iz Gradske bašte, most na suvom ili Gimnazijska ulica svakako su asocijacija na Zrenjanin.
ŠTA ČINI GRAD IZUZETNIM
Urbani mobilijar je taj koji definiše strukturu grada i određuje njegov kvalitet. Veoma je bitan za vizualizaciju jer se po njemu vidi lokalni identitet mesta u kojem se nalazimo, rekla je Milica Kovač, članica Društva arhitekata Zrenjanina. Po njenim rečima, on oslikava načine života, običaje, klimatske uslove.
Međutim, prema mišljenju arhitektice Kovač, za Zrenjanin je on osmišljen samo u centru kada je 2003. godine urađen konkurs za uređenje glavne ulice i Trga slobode. Tada je formirana vizuelna i funkcionalna struktura gradskog jezgra, dok se van njega mobilijar javlja kao prateći element, postavljen bez smisla i logike.
Sagovornica ukazuje i na fenomen koji se zove urbani motiv.
– On čini fizički pregled grada, u nekim slučajevima može biti zelenilo. To se vidi na primeru Kikinde jer je postalo njen simbol. Isti je slučaj sa drvećem trešnje u Japanu, palmama na Sanset bulevaru u Los Anđelesu ili plavom bojom koja asocira na grčka ostrva – objašnjava Kovač.
Pored fizičkih elemenata, urbani motiv čine i živa bića poput londonskog čuvara kraljevske garde, karnevala u Veneciji ili određenih uličnih performansa.
U Vojvodini primer jednog od banatskih elementa predstavljaju baš klupe koje su ranije imale veći značaj nego danas.
– Osim osnovne funkcije sedenja, bile su mesto susretanja i razmene informacija, sastavljene od različitih materijala sa raznim motivima. Nekadašnje klupe iz centra bile su sastavni deo konkursa za uređenje grada. Bile su kvalitetne i dizajnerski uklopljene u celo rešenje. Dosta im je izmenjen izgled nakon što su prefarbane masnom bojom. Vremenom su propale i zamenjene novim – kaže Kovač.
Još jedan zanimljiv element sačuvan je u dvorištu Gimnazije i Ekonomske škole.
– Sastavni deo urbane opreme, kiosk „K67” bio je projekat slovenačkog industrijskog dizajnera i arhitekte Saše Mehtiga. On je toliko bio dobro osmišljen i prihvaćen da se sada našao u Muzeju savremene umetnosti u Njujorku, kao i Ljubljani. Mi ga još uvek imamo u funkciji, ali i on je primer zanemarenog elementa koji predstavlja kulturno blago – istakla je sagovornica.
LJUDI TREBA DA BIRAJU
Kako bi se unapredio izgled Zrenjanina, prema njenom mišljenju, rešenje leži u participativnom planiranju. Ovo znači da bi građani morali biti uključeni u dizajniranje svog grada. Kako kaže, poslednji konkurs sproveden je pre dvadeset godina i neophodno je ponovo proveriti stav sugrađana.
– Svako ima pravo da dizajnira kuću po svom nahođenju. Uključivanje većeg broja građana ima smisla jer bi svako mogao da kaže šta mu u svom delu grada nedostaje. Potrebno je sprovesti ankete, istraživanja, konkurse. Mora se videti kako lokalno stanovništvo razmišlja. Takođe se moraju konsultovati stručnjaci jer prepoznaju potencijal koji ostali ne mogu – kaže Kovač.
Ona smatra da je Zrenjanin zapostavio jedan od svojih najvećih potencijala – reku. Sagovornica ukazuje i na problem zapuštenosti objekata.
– Bez obzira na to kakav je dizajn urbanog mobilijara, ukoliko se ne održava, on će vrlo brzo propasti. Ako se vodi računa o njemu, može jako lepo ostariti. Bitno je da čuvamo ono što već imamo – poručuje Kovač.
„Vizuelni identitet grada – urbani mobilijar” nedavno je bila tema predavanja Milice Kovač održanog u Narodnom muzeju.
A. Ilijev
DEO ISTORIJE
Milica Kovač je podsetila i na još jedan interesantan element koji možda pamte stariji sugrađani.
– Nas sugrađanin Slobodan Eremić, firmopisac, svojevremeno je dizajnirao kantu za otpatke koja se pojavljivala u celoj Jugoslaviji. Sada je više nigde nema.
