Andraša Tirija, uzgajivača povrća iz Lukinog Sela, zatekli smo vrelog agustovskog jutra na jednoj od njiva pod karfiolom. Ovoga leta ekstremno visoke temperature i nedostatak vlage smanjuju prinos povrća. Ali, naš domaćin ne očekuje spas sa neba.
– Kiša bi dobro došla, ali je sada najsigurnija ova naša koju imamo na svih deset hektara pod povrćem. Posedujemo tri sopstvena bunara, a delom za navodnjavanje koristimo i vodu iz obližnjeg kanala – kaže Andraš koji nadgleda rad uređaja i premešta ih na površine koje treba zaliti.
ULAGANJE SE ISPLATI
Kako kaže, to čini svakog dana u ranim jutarnim i kasnim popodnevnim satima. Brokoli, karfiol, kelj i prokelj su povrće koje ovo domaćinstvo naizmenično proizvodi od marta do novembra. Bez navodnjavanja, posebno u ekstremnim vremenskim prilikama, rad se ne bi isplatio.
– Uložili smo mnogo u proizvodnju i savremenu mehanizaciju. Uz veliko angažovanje cele porodice, dobri rezultati ne izostaju. Imamo odličnu saradnju sa Poljoprivrednom stručnom službom bez čije pomoći i saveta ne bismo uspeli da realizujemo uspešnu proizvodnju. Smatram da bi država trebalo da ima više razumevanja za nas. To se odnosi, pre svega, na cenu dizel goriva koja je pre dve, tri godine bila 178, a danas je oko 200 dinara litar – kaže naš sagovornik.
I dok je Andraš kontrolisao zalivni sistem i starao se da svaka kap veštačke kiše stigne do žednih biljaka, njegova supruga Nevena imala je drugi dnevni zadatak.
– Pripremamo brokoli koji smo rano jutros ubrali na našoj njivi. Povrće sada sortiramo, smeštamo u naš kamion hladnjaču i vozimo na beogradski Kvantaš i tržnicu. Imamo redovne kupce, koji poštuju kvalitet. Teško je na ovako visokoj temperaturi povrće održati u svežem stanju, ali uspevamo. Ovo je rudarski posao koji zahteva porodično angažovanje i dobru organizaciju. Jedino tako iz godine u godinu možemo da imamo uspešnu proizvodnju i plasman. Pomogli su nam i podsticaji koje su nam dali „Prosperitatea”, lokalna samouprava i Pokrajina. Iskoristili smo ih za opremanje sistema za navodnjavanje – istakla je Nevena Tiri.
Porodica Tiri godišnje proizvede oko 500.000 rasada brokolija, karfiola, kelja i prokelja. To se tokom godine rasađuje, a oni su zadovoljni ostvarenim prinosima i prihodima.
NEMA VIŠE „DANA PARADAJZA”
Gotovo je nezamislivo boraviti u Lukinom Selu, a ne posetiti Šandora Balanjija, prvog proizvođača organske hrane na našem području. Zatekli smo ga na njivi zasejanoj tikvicama.
– Ovo su bebi tikvice koje su izuzetno tražene. Osim njih, uzgajamo krompir, crni i beli luk, bundevu…. Sve plasiramo uglavnom u Beogradu, gde imamo stalno prodajno mesto, kao i u Novom Sadu. Počeo sam pre 17 godina i među prvima dobio sartifikat za organsku proizvodnju. Raduje me što je moja kćerka Viktorija nedavno krenula mojim stopama i na dva jutra ima zasnovanu organsku proizvodnju u Lukinom Selu – kaže Šandor Balanji.
On je osnivač i predsednik Udruženja „Belo jezero” čiji je cilj okupljanje mladih koji će biti angažovani na očuvanju tradicije i životne sredine.
Balanji naglašva da je pre godinu dana olujni vetar uništio sve njegove plastenike. Dodaje da se ni tada nije predao i da nema vremena da se žali i kuka. Kaže da čovek prirodu mora da poštuje.
Lukino Selo je posebno bilo poznato po proizvodnji paradajza. Do pre pet godina u naselju su održavani dani posvećeni sočnim crvenim plodovima. Navedene svetkovine više nema, a sve je manje i paradajza. Porodica Bakoš još čuva tradiciju. Poslednjih godina posvetila se i preradi ovog povrća. Katicu Bakoš smo zatekli na zrenjaninskoj zelenoj pijaci.
– Bilo je nešto manje paradajza, ali smo mi zadovoljni. Skuvali smo više hiljada litara soka, čija je cena 200 dinara za litar – kaže Katica. Naglašava da na pijačnoj tezgi odmenjuje mlađe članove porodice koji su na odmoru.
Kakva je dalja perspektiva povrtarstva, kao samog sela, slikovito govori podatak da je u mestu ostalo malo mladih ljudi. U školskim klupama učenika je tek toliko da se na prste jedne ruke mogu nabrojati.
