Nakon Oktobarske revolucije početkom 20. veka deo izbeglih Rusa, (oficira, aristokratije i intelektualaca) obreo se u našem gradu. Među njima je bio i unuk Lava Nikolajeviča Tolstoja – Mihail Romaškevič, koji je ubrzo nastavio ka Beogradu. Grupa koja je stigla u tadašnji Veliki Bečkerek bila je kap u moru onih koji su bežali pred boljševizmom, a o kojoj se godinama i decenijama ćutalo iz ideoloških razloga. Belogardejska emigracija, prema rečima istoričara Srđana Priljeve, je relativno kasno postala predmet izučavanja.
– Tek kada su izbledele ideološke stege, komunistička isključivost i rezerva, počelo je proučavanje Ruske emigracije. Danas je u našoj sredini malo živih svedoka – kaže Priljeva.
NOVA SNAGA
U novim okolnostima Rusi su predstavljali novu snagu. Njihova kolonija, prema sačuvanim podacima, brojala je blizu 600 ljudi. S obzirom na visok obrazovni nivo, kulturni i naučni doprinos bio je velik.
– Obrazovni profil Rusa omogućavao je upravi grada i industriji da vrlo brzo, po dolasku, primi značajan broj tadašnjih izbeglica. Preko 80 Rusa radilo je u gradskoj upravi. Oni su imali srednje, visoko i više obrazovanje, a Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca (SHS) imala je deficit u stručnim kadrovima. Kolika je bila potreba za visokoobrazovnim kadrovima, govori podatak da su do 1914. godine u Velikom Bečkereku samo 54 osobe srpske nacionalnosti stekle fakultetske diplome – objašnjava Srđan Priljeva.
Prema podacima profesora Borisa Pavlova, između dva rata u Bečkereku je bilo i 17 ruskih inženjera. Među pridošlima je i knez Šeremetjev, unuk po majci cara Nikolaja Prvog. Stigao je i knez Boris Gagarin, zatim kneginja Šahovska Rada, A. Apraksin, bivši guverner Tavričke gubernije i senator, pa grof Aleksandar Vasiljevič Gendrikov, gardista. Spisak je podugačak.
ČEŽNJA ZA ZAVIČAJEM
Ideja o brzom povratku u domovinu kod ruskih emigranta bila je u početku veoma izražena. Osnivali su svoje škole, podizali crkve, organizovali svečanosti, negovali običaje i jezik, sve u nadi da će se vratiti u svoju zemlju. Budući da boljševizam nije bio kratkotrajna epizoda, postepeno su počeli da razmišljaju o ostanku.
– Popis stanovništva iz 1931. godine daje nam podatak da se u tom trenutku 364 stanovnika izjasnilo da pripada ruskoj etničkoj zajednici, što znači da su imali državljanstvo Kraljevine SHS i zavičajnost grada Velikog Bečkereka. Vremenski interval od 1924. do 1937. godine beleži tendenciju intenzivnog prihvatanja državljanstva – priča sagovornik.
Ruski emigranti najpre su se okupljali u Veslačkom klubu i kafani „Kriger”. Potom im je grad dodelio prostorije na mestu današnje Ruske crkve (Ulica Miroslava Tirše) gde je osnovan Ruski dom. Tu su imali biblioteku, školu, prostor za pozorište. Godine 1927. osniva se Ruska škola „Dečji dom”, koja u proseku ima oko 30 đaka. U gradu se osnivaju i: Oficirsko udruženje, Udruženje ruskih ratnih invalida, Ruski soko, Udruženje donskih kozaka, Ruska ženska zadruga, Ruski pevački hor …
ZLOKOBNA SENKA
Odmah po oslobođenju Zrenjanina 2. oktobra 1944. godine, posle nemačke pošasti, na ruske emigrante nadvila se senka NKVD-a, zapisaće istoričar Srđan Priljeva, autor dela „Ruska kolonija u Velikom Bečkereku – Petrovgradu” čije se publikovanje očekuje. Vrlo brzo deo Rusa, mahom proukrajinske grupacije, deportovan je u Bugarsku. Pošteđene maltretiranja nisu ostale mnoge porodice, kao ni imovina u vidu ikona i slika.
– Većina članova ruske kolonije bila je pohapšena. Privođena su čak i deca. Bili su smešteni sa nemačkim zarobljenicima. Slati su u Despotovac i Knićanin, na prinudni rad. Tek u maju 1945. su pušteni iz zatvora i ostavljeni na miru. Već 1948, usled krize sa a Informbiroom, tragična sudbina ovih ljudi se ponavlja. Talas zlostavljanja nagnao je većinu Rusa da napuste naš grad i zemlju. Putevi su ih vodili na Zapad – navodi Srđan Priljeva u svom radu.
NEIZBRISIV TRAG
Sa današnje distance, sudbine mnogih Rusa koje su se ukrstile u Bečkereku počinju da se osvetljavaju. Među njima su imena slikara Aleksandra Ivanoviča Lažečnikova, Afanasija Ivanoviča Šeloumova, Andreja Vasiljeviča Bicenka i Koste Eliota. Trag koji je ruska emigracija ostavila u Zrenjaninu je neizbrisiv, smatra publicista Milan Bjelogrlić iz Udruženja srpsko-ruskog prijateljstva, koje je štampalo dvojezičnu knjigu zrenjaninskog kulturnog i sportskog radnika Borisa Pavlova „Ruska kolonija u Velikom Bečkereku”, u prevodu profesora dr Boža Bobota. I sam dete ruskih emigranata, Pavlov je sačuvao od zaborava važne podatke o Rusima u Banatu.
– Ruski trag je nemerljiv, oni su podsticali kulturni život u našem gradu. To je bio intelektualni, obrazovni i naučni krem tadašnje sredine. Bili su primer organizovane zajednice, koja je bila obrazovana i znala šta sebi i drugima da ponudi. Lako su se uključivali u sve tokove. Slikari su delovali ne samo u našem gradu već su izlagali i u evropskim centrima, šireći tako sliku o našem gradu. Oni su ovde lepše i srdačnije prihvaćeni nego u bilo kojoj drugoj sredini.
Nažalost, posle oslobođenja, iz ideoloških i raznih još razloga, a videvši da se ovde pravi društvo iz koga su oni proterani, mnogi Rusi su emigrirali. Ipak, ostalo je uglednika, među njima i profesora kojih se rado sećamo – navodi Bjelogrlić. O svemu ovome bilo je reči na tribini „Rusi u Banatu” u organizaciji Udruženja „Otadžbina” iz Zrenjanina.
