LUTKARKA NATAŠA MILIŠIĆ O BROJNIM NAGRADAMA, ULOGAMA, IZAZOVIMA U POSLU
Najveće priznanje puna sala publike
Svako pozorište funkcioniše kao živi organizam, a glumci čine njegovo vezivno tkivo. Ponos ovdašnjeg teatra su dva vrhunska ansambla. Lutkarska scena NP „Toša Jovanović” osnovana je pre pola veka, tačnije 1975. godine. Pre toga, od 1956, postojalo je pozorište lutaka koje su, mahom, činile amaterske družine. Od tada do danas, na „daskama koje život znače” igrali su brojni umetnici koji su svojim talentom, znanjem i ljubavlju prema deci stvarali bajkovite svetove za najmlađe.
Svoje najznačajnije predstave ovdašnji lutkari prikazivali su u Austriji, Holandiji, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Grčkoj. Dosadašnji prekaljeni sastav, poslednjih godina je podmlađen, što je u velikoj meri doprinelo boljim i kvalitetnijim izvedbama.
Jedna od zapaženih članica ansambla je i Nataša Milišić (1975). Pre više od dve i po decenije prvi put se obrela na zrenjaninskoj sceni kao članica studija u klasi Jovana Denisa Carana. Tada se i zaljubila u lutkarsko pozorište. Stalni angažman dobila je 1997. godine. Od tada je ovenčana mnogobrojnim nagradama na nacionalnim festivalima.
Neke od uloga po kojima je sugrađani pamte su: Mala princeza u istoimenom komadu, zatim kokoška u „Tvrdoglavom jajetu”, Sofi u „Velikom dobroćudnom džinu”, brbljiva svraka u „Dečaku i mesecu”. Likovi koji su joj dodeljivani govore o velikoj moći transformacije koju poseduje, spretnosti i jedinstvenom načinu na koji lutka u njenim rukama oživi.
Lutkarska scena je laureat „Nagrade Grada Zrenjanina” koja je kruna svih uspeha. Prethodila su joj mnoga druga priznanja. Poslednje ste osvojili za ulogu majke u predstavi „Giga pravi more” gde igrate još dva lika – dečake Gigu i Cvrčka. Koliko Vam one znače i koliko Vas obavezuju da nastavite da radite na sebi?
– Lutkarska scena je, od svog osnivanja, četvrti put nosilac ovog značajnog priznanja. Prvi put je to bilo 1966, zatim 1971, potom 1993, i taj uspeh smo ponovili i protekle 2024. Između ove četiri koje nam je dodelio naš grad, treba spomenuti i mnoštvo svih onih nagrada (što kolektivnih, što ličnih) kojima je ova scena ovenčana kako na domaćim, tako i na inostranim festivalima. To su nesporno izuzetna dostignuća. Ono čime se mi zaista ponosimo prvenstveno je kontinuirani višedecenijski rad na negovanju i promociji lutkarske umetnosti, a zatim i na prezentaciji našeg grada.
Neizmerno nam je drago što generacije Zrenjaninaca prepoznaju, cene i poštuju ono što radimo. Najveće priznanje nam je, ipak, puna sala publike na skorom svakom izvođenju naših predstava. Svaka nagrada, bez obzira da li je ona kolektivna ili lična, motiviše. Što se ličnog usavršavanja tiče, tu su presudni ljubav i posvećenost ka svom poslu, a ne nagrade.
Često ste se na sceni transformisali u životinje gde dominiraju glas i mimika, a teksta je manje. Kako gledate na te role, odnosno koliko su zahtevne?
– Svaka je zahtevna na svoj način i svaka je inspirišuća (neke manje, neke više). Ono što doprinosi lakšem savladavanju bilo koje uloge je, pre svega, zdrav proces rada u stvaranju svake predstave. Ukoliko čitav kreativni tim (glumci, reditelj, saradnici, tehnika, uprava) uspe da pronađe zajednički put i da idući tim putem ostvari i zajednički cilj – uspeh date predstave je neminovan. Kroz takav proces, nijedna uloga nije previše zahtevna, već predstavlja radost u otkrivanju, istraživanju i analizi zadatog lika.
Današnja deca odrastaju u svetu digitalnih tehnologija. Na koji način im treba približiti pozorišnu, ali i drugu umetnost?
– Ne postoji recept, ne postoji pravi ili pogrešan način da se najmlađima približi umetnost. Odgovornost je prvenstveno na roditeljima, a zatim i na svima onima koji se na bilo koji način bave stvaralaštvom za decu. Na nama je da pažljivo odaberemo šta ćemo im ponuditi. Da damo sve od sebe da bismo stvarali kvalitetna dela za koja smo sigurni da će im pomoći da se razviju u kvalitetne osobe.
Šta vidite kao najveći izazov u poslu?
– Nešto što bi mi definitivno bio veliki izazov i što priželjkujem nije uloga već tip pozorišne lutke sa kojom, na žalost, nisam imala prilike da radim – marioneta sa dugim koncima.
Miroslava Malbaški
Foto: Jovan Drndak Njegović, Uroš Stepanov i Ervin Kovač