Događaji u povesti su često nepredvidivi. Prošle godine, prvi put u istoriji, desilo se da jedan verski velikodostojnik sa ovih prostora bude uzdignut na rang kardinala. To se, prema odluci pape Franje, dogodilo dr Ladislavu Nemetu, nadbiskupu beogradskom i metropolitenu.
Rođen je 7. septembra 1956. u Odžacima. Srednju školu pohađao je u Subotici, u biskupskom semeništu „Paulinum”. Nakon toga pridružio se redu Verbita. Izučavao je filozofiju i teologiju. Studirao je u Poljskoj, gde je 1982. položio večne zavete. Zaređen je godinu dana kasnije. Doktorirao je u Rimu, na papskom univerzitetu „Gregoriana”.
Službovao je na Filipinima, da bi potom prešao u Austriju, gde je u gradu Medlingu predavao dogmatiku. Bio je profesor i na Filozofskom fakultetu Družbe Isusove u Zagrebu. Radio je i u diplomatiji. Od 2000. do 2004. bio je saradnik papskog izaslanstva pri bečkom sedištu Ujedinjenih nacija. Jedno vreme službovao je i u Mađarskoj. Odatle je 5. jula 2008. postavljen za zrenjaninskog biskupa.
Predsednik je Međunarodne biskupske konferencije „Ćirilo i Metodije”. Govori mađarski, nemački, engleski, poljski, srpski, italijanski i hrvatski jezik. Koliko je imenovanje značajno za Vas, ali i za obe hrišćanske crkve?
– Ima stvari koje čovek ne može odmah da shvati da su mu se desile. To su događaji od velikog značaja, čak i presudni. Tako je za mene bilo imenovanje. Još uvek se pitam da li se to stvarno dogodilo. Nije lako shvatiti da od „običnog” biskupa iz Zrenjanina, za manje od dve godine, postanem kardinal sa pravom izbora novoga pape, ako do takve situacije dođe. Što se tiče činjenice da sam kandidat za Svetu stolicu, prema zakonima Katoličke crkve, to nije ništa novo. Svaki kršteni muškarac (uz neke male dodatne uslove) može biti predložen za ovu službu. Naravno, ako je neko kardinal, ima veću šansu, nego ako je samo „običan” hrišćanin.
Ova funkcija ima ne samo značaja za mene, nego i za pomesnu crkvu gde radim. To je sada Beogradska nadbiskupija, ali i cela Katolička crkva u Srbiji, kao i naše društvo. Da ono ima značaj za sve hrišćane, pokazuje mi ogromno poštovanje koje mi ukazuju predstavnici drugih bratskih crkava, naročito Srpska pravoslavna. I Islamske zajednice su pokazale svoje poštovanje prema ovoj odluci Svetog oca. Siguran sam da ovaj istorijski događaj može svakako doprineti boljem suživotu svih stanovnika Srbije. Kakvo je stanje u Zrenjaninskoj biskupiji? Da li se u 2025. planira neki veći događaj?
– Reč je o jednoj relativno mladoj instituciji. Osnovana tek 1986. Poređenja radi, Beograd ima nadbiskupiju sto godina. Njeni počeci kao biskupije sežu u daleki osmi, deveti vek. Sa druge strane, monsinjor Mirko Štefković je tek treći zrenjaninski biskup, i sigurno će napraviti vlastite programe. Pre njega i mene na njenom čelu nalazio se Laslo Hužvar.
Ova 2025. je u našoj Crkvi „jubilarna”, i redovno se slavi svakih 25 godina. Glavni cilj jeste probuditi ličnu i zajedničku veru u Božje delovanje u našem svetu, udaljiti se od grehova i obratiti se, činiti pokoru za sve ono što nije dobro u ličnom životu i društvu. Uz sve to, „jubilarna godina” daje mogućnost da se organizuje neko hodočašće, npr. u Rim i upriliči susret sa papom – vrhovnim poglavarom Rimokatoličke crkve. U kakvim su odnosima Rimokatolička i Pravoslavna crkva?
– Na ovo pitanje je nemoguće dati jasan i jednoznačan odgovor. Postoji mnogo Pravoslavnih crkava vizantinskog obreda. Pored toga, još više je onih zajednica koje normalno nazivamo Orijentalne ili Istočne crkve. Pošto one nemaju centralnu vlast, odnosi sa njima se grade na sebi svojstvenoj dinamici i sadržaju. Što se tiče odnosa Rimokatoličke i Pravoslavne crkve u Srbiji, čini mi se da u sadašnjem istorijskom trenutku jesu mnogo bolji nego pre 10 ili 15 godina. Rekao bih da su u fazi pozitivnog razvoja. Da li su se stvorili uslovi da papa poseti našu zemlju?
– Problem je sa uslovima da se oni uvek mogu nanovo formulisati. To dovodi do neozbiljnosti dijaloga oko dolaska pape u Srbiju. S druge strane, iskreno rečeno, činjenice da građani naše zemlje mogu da putuju bez vize u države Evropske unije, pa tako i u Vatikan, smanjuje značaj njegove posete. Mi, katolici, ako želimo, i tako ga možemo sresti u Rimu, čak i ako on ne dođe kod nas. Jednostavno rečeno: čini mi se da bi njegov dolazak možda bio od većeg značaja za celo društvo i državu Srbiju, nego za same katolike.
Kako gledate na aktuelnu situaciju u društvu i brojne izazove sa kojima se suočavamo (vojne intervencije, blokade, inflacija)?
– Srbija je država koja je kroz istoriju pokazala da zna da donosi dobre odluke. Ume da promeni tok događaja, i to zahvaljujući zajedničkim naporima svih njenih aktera. Zato bi bilo važno za mene, a mislim i za sve nas, da napetosti, koje su se pojavile u poslednje vreme, uzmemo za ozbiljno. Da se krene sa dijalogom svih zainteresovanih strana. Tu mislim na javno tužilaštvo, istražne organe, predstavnike stručnih grupa i odgovornih ministarstava, policiju i naše mlade, kako bismo se što brže suočili sa onim izazovima i rak-ranama našeg društva koji su doveli do tih blokada. Miroslava Malbaški
