Neefikasna javna uprava, monopoli i korupcija dižu cene
Posledice vojnih intervencija u Ukrajini, novog rukovodstva u SAD-u, inflacije, prekinutih lanaca snabdevanja vidljive su i u Srbiji. Posebno su na udaru ovdašnja privreda i poljoprivreda. Sa ovim izazovima suočavaju se mala i srednja preduzeća, proizvođači, ali i giganti. Kako se u ovoj situaciji snalazi „Gomeks” za naš list govori Goran Kovačević, predsednik Nadzornog odbora.
Trgovinski lanac zapošljava 2.842 ljudi i ima 295 prodavnica širom Srbije. Kovačević je u javnom životu poznat po podršci kulturi, ali i kao predsednik Odbora za ekonomiju Pokreta slobodnih građana. Političari su prerano slavili pobedu nad inflacijom. Očito su pogrešili. Zašto cene i dalje rastu?
– To se dešava zato što nisu uklonjeni sistemski uzroci koji potiču skok. Pre svega mislim na neefikasnu javnu upravu, monopole i korupciju. Javna uprava je autoput kojim vozi privreda. Ako ima rupa, i nije dobro označen, normalno je da svaki savesni vozač (privrednik) mora da vozi sporije nego što je opravdano. To povećava cene. Monopoli imaju nezgodnu karakteristiku da mogu da prodaju svoje proizvode ili usluge mušterijama bez obzira na opravdanost cene. To pravilo „uzmi ili ostavi” jasno ide na teret kupaca.
O korupciji i da ne pričam. Ona se direktno pretače u cenu proizvoda. Potpuno se slažem sa onima koji kažu da su cene u prodavicama previsoke, bez obzira da li se radi o deterdžentu, patikama, mikseru ili gorivu. Problem je što u ekonomiji nema rešenja od danas za sutra. Jednostavno, potrebni su nam konzistentan privredni sistem, pravna država i doslednost u provođenju, pa će i cene biti niže. Da li se namerno gnev građana usmerava prema trgovcima, koji su samo jedna karika u lancu isporuke robe?
– Ne znam da li se gnev prema trgovcima namerno usmerava, ali mi je razumljivo što su oni prva meta nezadovoljstva. Kada naš kupac vidi neku novu, nerealno visoku cenu, to biva u prodavnici. Njega ne zanima da li je to zbog trgovačke marže, pohlepnih proizvođača ili neorganizovane države. Oni su ljuti u prodavnici. S druge strane, bilo bi lepo da oni koji se bave tim problemom i trebali bi imati više znanja o temi, da se zaista potrude da ga osvetle sa svih strana, pa neka kupci sami zaključe ko je tu za šta kriv. Zanimljivo je da „Gomeks” nije bio na meti bojkota koji su promovisala pojedina udruženja.
– Pretpostavljam da je bojkot pokrenut pre svega od ljudi koji žive u Beogradu, gde mi nismo primarno zastupljeni. To može biti razlog zašto nismo u prvom planu. Više puta sam rekao da bi verovatno trebalo proveriti kakva je tržna pozicija „Maksija” i „Lidla”, jer samo oni imju snagu da utiču na celo tržište. S druge strane, ni jedan domaći trgovac nije dovoljno jak da bi mogao da pravi visoke cene, a da ih konkurencija odmah ne kazni. Zrenjanin je ekonomski rast bazirao na stranim investicijama. Svedočimo najavi odlaska „Drekselmajera”. Kakva su Vaša predviđanja za 2025. u Banatu?
– Ovo što se nama dešava nije nešto što je nepoznato u ekonomskoj istoriji. Strani investitori dolaze zbog nižih troškova poslovanja, državnih subvencija i drugih pogodnosti koje njihov posao čine profitabilnijim. Kada se ti razlozi izgube, oni traže neko novo, bolje mesto.
U konkretnom slučaju „Drekslermajera”, radi se i o problemu koji je uslovljen tehnološkim promenama u auto-industriji i oni jednostavno nemaju više posla. Iznenađujuće je samo što u potpunosti gase pogon, jer to znači da ni ne očekuju da će se situacija popraviti. S obzirom na to da se radi o delatnosti koja je dosta zastupljena u Srbiji, imamo razloga za zabrinutost da ovo nije izolovan slučaj. Na kraju će se verovatno ispostaviti da u Banatu ipak treba da se bavimo pre svega poljoprivredom, ali na jedan daleko napredniji način i sa visokim stepenom prerade njenih osnovnih proizvoda. Jedan ste od malobrojnih privrednika koji se bavi politikom. Da li ste se pokajali zbog tog angažovanja?
– Ja sam preduzetnik, u suštini nisam političar, jer je i to jedna vrsta posla za koji morate biti talentovani i inspirisani. Ipak, uključio sam se u onom delu koji se bavi privredom. Iskreno mislim da postojeći ekonomski model razvoja nije trajno održiv i da naši građani zaslužuju više. Za svoje ideje želim da se borim isključivo na redovan, zakonski predviđen način. To je jedino moguće kroz politiku, tako da se ne kajem. Razočaran sam što deo političara politiku vide kao borbu na život i smrt, a ne kao normalan način kako se usklađuju interesi unutar jednog društva, ali to je već druga priča. Kao direktor „Gomeksa” inicirali ste značajna ulaganja u zrenjaninsko pozorište. U kojoj meri su druge firme sledile Vaš primer?
– Sviđa mi se kako „UM-ING” uspešno organizuje umetničku koloniju ili kako „Mrkšićevi salaši” brinu o svom selu i crkvi. Verujem da bi i drugi pomagali i mnogo više, ali za to je potreban uspešan biznis, a to je u Srbiji postala retka zverka. Kao predsednik Nadzornog odbora imate više slobodnog vremena, nego kad ste bili direktor. Čime se poslovno i privatno bavite ovih dana?
– U suštini radim sve kao i pre, samo sam delimično promenio prioritete. Više vremena posvećujem porodici, unucima, prijateljima, više putujem, ali i dalje volim da radim i ne planiram da idem u penziju. Negde sam pročitao kako pravi kauboji umiru u čizmama, što znači – na poslu. Sviđa mi se ta ideja. Radim koliko mogu, dok god mogu i dok sam nekom potreban, s tim da u svemu mora da postoji neka inspiracija i zadovoljstvo. Miroslava Malbaški
