Tog petka, 15. aprila 2005. godine, sećam se kao da je juče bio. Bili smo na obali Tise ispred naših vikendica, kada je mirno predvečerje prekinuo snažan prasak. Neko je povikao, pada autobus u Tisu! Nisam časio ni časa, pri ruci mi je bio dvogled. Upro sam pogled ka mostu, udaljenom oko hiljadu metara. Iz nabujale i hirovite reke već su se pomaljale ljudske glave…
Moje kolege, alasi Milovan Samac, Jovan Hidek i Mile Lackov i ja sa dva čamca krenuli smo ka mostu – ovim rečima započinje razgovor Stevan Lukić, koga u ovom kraju svi više poznaju po nadimku Limun. Kod njega smo došli da evociramo sećanje na dan kada je pre dve decenije autobus „Autobanata” oko 19.15 probio ogradu i survao se u reku Tisu. Ovoj tragediji prethodilo je preticanje na sredini mosta.
POTRAGA ZA PREŽIVELIMA
– Bilo je i čamaca koji su sa druge strane krenuli u pružanje pomoći, ali smo mi nekako najbrže stigli. Nekima nije bilo spasa. U naš čamac kolega Milovan i ja prihvatili smo dvojicu ljudi. U drugom čamcu našli su se devojčica i jedan od putnika. Sve je bilo izuzetno dramatično. Polako se spuštala i noć. Mi smo uspeli da spasimo Milenka Mošorinca i još jednog putnika koji se prezivao Laketić. Mošorinac nije imao desnu ruku i pravim čudom je sve preživeo i ostao u životu – smireno priča naš sagovornik. Dodaje da je Mošorinac više puta navraćao da pozdravi svoje spasoce, dok drugog preživelog nikada više nisu videli.
U daljem razgovoru saznajemo detalje oko najveće nesreće na ovim prostorima u novijoj istoriji.
– Tom prilikom kolege su spasile i jednu devojčicu koja je bila sa majkom. E, ta tuga će mi ostati za ceo život. Majka se borila sa talasima i držala je devojčicu od nekoliko godina za perjanu jaknu. Kada smo se čamcima približavali, ona kao da je zastala i za tili čas je u talasima nestala. Devojčica je spašena, ali majci nije bilo pomoći. Saznali smo da je iz Zrenjanina i da je sa kćerkom putovala za Novi Sad – emotivno priča Lukić. On je te godine sa svojim kolegama dobio i Srebrnu plaketu „Večernjih novosti” za najplemenitiji podvig godine.
JEDANAESTORO PREMINULIH
Kada je RTS te večeri u 20.40 prekinuo svoj program i reporter Dopisništva u Zrenjaninu Simo Budimir javio ovu vest, već se događala prava drama na mostu. U prvi mah je izvučeno iz talasa šest putnika. Oni su kolima Hitne pomoći preveženi u zrenjaninsku bolnicu. U ovoj nesreći život je izgubilo jedanaest ljudi, a pet tela nikada nije pronađeno.
– Velika je to bila i ostala tragedija, pre svega za unesrećene porodice koje su ostale bez svojih najbližih. Bila je to redovna autobuska linija od Vršca do Novog Sada sa polaskom iz Zrenjanina u 18.50 časova. Bili smo odmah po dojavi na licu mesta. Žandarmerija, policija, vatrogasci i druga službena lica činila su sve da eventualno dođu do još nekog preživelog.
Nažalost, to ništa nije vredelo. Bilo je potrebno desetak dana da se autobus locira na dnu Tise i havarisan izvuče na obalu. U njemu nije bilo poginulih. Naši radnici Miodrag Vlaučin, vozač, i Slavko Biga, kondukter, nastradali su u ovoj nesreći – kaže Goran Agramović, tadašnji rukovodilac saobraćaja u „Autobanatu”.
BEZ UTEHE…
Danima je potom trajala potraga za nastradalim. Stigli su i ronioci iz Mađarske, ali novih momenata i utehe za porodice unesrećenih nije bilo. Reporteri su beležili tužne i potresne priče. Od one o „majci hrabrosti” Miomiri Nikolić. Tragična je priča vojnika Branka Ivanovića iz Odžaka i njegovog oca Ilije, koji je danima dolazio na reku tražeći u njenim mutnim talasima svog mezimca. Velika je i bol porodice Trifunović. Izgubili su petnestogodišnjeg Dražena.
Kao sećanje na žrtve tragedije postavljeno je spomen obeležje sa 11 imena i fotografija nastradalih. Ograda na Žabaljskom mostu je podignuta za koji centimetar. Međutim, dok beležimo objektivom još koju fotografiju, tutnje vozila i most se trese. Za očekivati je da vas uhvati jeza zbog sećanja kako su nedužni ljudi te večeri izgubili živote. Na svu sreću, hrabri žabaljski alasi sprečili su još veću katastrofu.
Nikola Božović Foto: N. Božović i arhiva lista „Zrenjanin”
NASTRADALI U NESREĆI
Jelena Vučković (26), Sečanj, Mirjana Pokrajac (29), Zrenjanin, Miodrag Vlaučin (59), Bašaid, Miomira Nikolić (39) Zrenjanin, Dražen Trifunović (15), Žabalj, Željko Prodanović (31), Vrbas, Jelena Vignjević (21), Plandište, Branko Ivanović (20), Odžaci, Slavko Biga (63), Zrenjanin, Janoš Bence (38), Novi Sad i Zdravko Senći (21), Donji Tavankut.
Do danas nisu pronađena tela: Slavka Bige, Miodrga Vlaučina, Željka Prodanovića, Dražena Trifunovića i Branka Ivanovića.
SLAVKO ČEKAO PENZIJU
Svaka zabeleška koja je ostala u notesu reportera o ljudima koji su bili u „autobusu smrti” je puna emocija i veoma potresna. Tako su najbliži Slavka Bige, konduktera, prepričavali njegovo radovanje skorom odlasku u penziju. Nažalost, to nije doživeo. On je sa 63 godine bio i najstarija žrtva tragedije na Žabaljkom mostu.
VOZAČ PREMINUO U ZATVORU
Branko Gačić, vozač kamiona, prouzrokovao je nesreću jer je nepropisno krenuo u preticanje traktora i izazvao sudar na mostu sa autobusom. Za ovo teško krivično delo u septembru iste godine u zrenjaninskom okružnom sudu osuđen je na 10 godina zatvora. Vrhovni sud poništio je presudu i zatražio novi sudski proces. U međuvremenu je Gačić preminuo u zatvoru.
BORIS TADIĆ NA MESTU TRAGEDIJE
Te dramatične večeri, uz spasioce stigli su i predstavnici najviših organa vlasti na čelu sa tadašnjim predsednikom Borisom Tadićem. Velimir Ilić, potpredsednik Vlade, dolazio je više puta na mesto nesreće, porodicama izjavljivao saučešće i nudio pomoć. Tih dana država je kupila sonar uređaj koji je pomogao prilikom lociranja mesta autobusa koga je reka „povukla” nizvodno…
