Nema deteta koje roditelji, ali i ostali članovi porodice, nisu plašili raznim bićima. Tako su iz mračnih soba, uglova, rupa i budžaka „iskakali”: karakondžule, veštice, vampiri, aveti, drekavci, aždaje, nemani, Baba Jaga, Baba Roga. Sva pomenuta stvorenja, mahom, dolaze iz slovenske, ali i iz keltske, starogermanske i drugih mitologija. Jedna obitavaju u umetničkim delima, dok druga i danas žive u usmenim predanjima i verovanjima. Mnogi pisci stvorili su svoje strašne junake, ali i lične mitologije.
Jedan od njih svakako je Zrenjaninac Vojislav Voja Despotov. Prema rečima kritičara, spada u stvaraoce višestruke vokacije. Primarno pesnik, bavio se i graničnim formama verbalne i vizuelne umetnosti, esejistikom, prozom, prevodilaštvom i izdavaštvom.
U svim tim područjima pokazivao je izrazitu potrebu da bude savremen, aktuelan i neobičan. Kao takva, neoavangardna pojava bivao je neshvaćen i neprihvaćen.
SAVREMENI ČUDOVIŠTARIJUM
„Petrovgradska prašina” i „Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i srednjeg Banata” spadaju u dela prvenstveno namenjena deci, ali i odraslima. Zbog svoje kratke i naizgled jednostavne forme, okarakterisani su kao „romančići”.
Zrenjaninski mališani imali su priliku da se upoznaju sa: andrakom, belim pekarskim miševima, deda Mitinim magarcem, štrkom, slutama i jepurom, koji su samo deo plejade čudovištarijuma. Reditelj Nikola Zavišić, koji je na Dramskoj sceni Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” postavio „Romea i Juliju” i „Sliku nepoznatog”, ovog puta donosi sasvim novu i drugačiju predstavu za decu. Kako je za naš list nedavno rekao, namerno je ostavio originalni naziv „Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i srednjeg Banata” da lome jezik i mozak svi oni koji pokušavaju da se njome bave. Namenjena je starijem osnovnoškolskom uzrastu, ali i roditeljima.
Despotov kroz romane, što je i Zavišić ispoštovao, oživljava Petrovgrad kojeg više nema. Sa njime se bude i davno zaboravljene priče, legende, sećanja na autorovo detinjstvo, uspomene.
VELIKI, BELI OBLAK
U predstavi glumci ne koriste klasičnu rekvizitu i lutke. Ovog puta tu su kamere, montaža uživo, upotreba savremenih tehnologija, i sve ostalo što se ansamblu našlo pri ruci. Ovaj postupak Zavišić je prethodno upotrebio u „Slici nepoznatog”. Komad obiluje brojnim efektima sa puno dima. Sama scena, razbacana i raštrkana, liči na igralište. Sadrži elemente modernog blek lajt teatra (black light theatre), odnosno kombinuje igre svetla i tame. To je i privuklo pažnju najmlađe publike.
Poseban deo scenografije zauzima video bim (projektno platno) u vidu oblaka. Upravo njemu, u Despotovljevim delima, pripada jedinstveno mesto. Čak je, jednom prilikom, za sebe rekao da je „perač sapuna i tvorac mašine za pravljenje oblaka”. U „Rečniku simbola” navode se mnoge odrednice koje bliže definišu oblak. Najbitnija je njegova nejasna i prilično neodređena priroda. Uloga donositelja kiše povezuje ga sa nebeskom delatnošću. Sa druge strane, važne su njegova pozicija i forma. Nije potpuno vezan za nebo, niti za zemlju, a oblici su mu različiti.
Upravo ta međuprostornost, odudaranje i od jednog, i od drugog sveta, „štrčanje”, „iskakanje” i neukalupljenost jesu odlike Despotovljevog života, stvaralaštva, pa i ove predstave. Prostranstva stvarnog, mogućeg i nemogućeg su isprepletana, a vremenski okvir odstupa od hronologije. Reditelj je ovu činjenicu upotrebio kako bi, oživevši Vojin svet, izgradio sopstveni. Na već izmaštano, nestvarno, čudno i čudovišno stvorio je novu mitologiju. Upravo to čine i glumci igrajući se sa velikim, belim oblakom.
RAZBIJANJE ILUZIJE
Zavišić se opredelio i za tehniku koja se sve više koristi u savremenom teatru. Reč je o „razbijanju” pozorišne iluzije. Gledaoci su sve vreme na sceni, gde se odvija i radnja. Sa strane, svoja mesta zauzeli su: sufler, inspicijent, šef tehnike, svetla, dekorater. Tako su mališani mogli da vide rađanje jednog komada, i šta se zapravo dešava iza zavese. Na dubljem nivou, ovo raskrinkavanje simboliše ogoljenost društva, izvrgavanje ruglu njegovih mana, problema i odnosa. Preciznije, govori o egzistencijalnoj ulozi pozorišta danas.
Još jedna zanimljivost koja se provlači kroz romane i predstavu su pojedini likovi inspirisani stvarnim ljudima iz autorove okoline. To su Inženjer Šajtinac, Avijatičar Kirćanski, Kapetan Despotov, Ciganin Parauća, istoričar Živa Kuručki i drugi. Mališani će teško znati ko su oni. Čak i njihovim roditeljima mogu delovati strano.
Govoreći o svima njima, pojedine činjenice treba uzeti sa rezervom. Iako su Šajtinci znamenita ovdašnja porodica, a slikar i grafičar Duško Kirćanski (1952-2025) piščev veliki prijatelj, Despotov je i na ovaj način, mešajući stvarno i nestvarno, istoriju i fikciju, još jednom demonstrirao svoje vrhunsko stvaralačko umeće.
Tako su lokalna imena, sugrađani i pojmovi zauvek otrgnuti od zaborava, a rođena je jedna nova, drugačija, izmaštana mitologija grada na obalama Begeja, Banata, Vojvodine, pa i sveta.
Miroslava Malbaški Foto: Dragan Mileusnić
AUTORSKI TIM
U komadu igraju: Nataša Milišić, Snežana Popov, Marija Pantin, Kristian Kardoš i Predrag Grujić. Dizajn scene, kostime i objekte za igru izradila je Blagovesta Vasileva. Za video montažu uživo zaduženi su Bojan Kapriš i Jelena Pantelić.
