Za bavljenje politikom pored znanja i stručnosti potrebni su hrabrost, mudrost, odgovornost i čvrsto uverenje u stavove koji se zastupaju. Jedino tako može se zadobiti poverenje građana, što i jeste osnovni cilj. Za našu sagovornicu ovo je način da iskaže mišljenje i predstavi ideje, ali i jedan od puteva da se nešto promeni i unapredi.
Kako je za naš list ispričala, kroz politiku može da se uspostavi kontinuitet onoga što je dobro i da se raskrsti sa tradicijama, praksama i teorijama koje su loše i pogubne. Julijana Mrkonja Marić (1985) rođena je 19. avgusta, na Preobraženje Gospodnje, od oca Đure i majke Gordane. Školovala se u Perlezu, Zrenjaninu i Novom Sadu. Bavi se geopolitčkom analizom, pisanjem romana („Nasleđe” 2017. i „Greh” 2019. godine), eseja, pripovedaka i pesama. Kako ste se opredelili za javni angažman?
– Nikada nisam bila osoba koja može bespogovorno da sledi norme i obrasce za koje smatram da su loši i da se pravim da ih ne vidim. Politikom se bavim upravo zato što me se tiče u kakvom društvu će živeti i žive moja deca, porodica, prijatelji, komšije. Ne mogu i ne umem da ćutim dok mi neko teritorijalo rasparčava državu, a moralno i kulturološki je ubija.
Smatram da korupcija intenzivno izjeda Srbiju zadnjih 30 godina i da se mora iskoreniti. U Zrenjaninu možemo da uradimo mnogo toga da bismo ga unapredili i da bismo svi bili zadovoljniji. Krajnje je vreme da našem gradu vratimo njegovo kršteno i na silu oduzeto ime, Petrovgrad. Nikada nećemo imati onu idealnu državu koju je zamišljao Platon, ali možemo da učinimo ono što je do nas. To je da ovu koju imamo sačuvamo teritorijalno celovitom, suverenom i trajno ekonomski stabilnom. Treba da pokažemo da je svaki građanin jednako važan i da država svakoga jednako poštuje. Država je sistem, a političari zaposlenici u njemu. Odgovorni su građanima i tu su da bi sproveli ono što su oni od njih očekivali kada su im dali poverenje na izborima. Po čemu je politička opcija koju zastupate jedinstvena?
– Za nas promena sistema nije samo mantra i lepo predizborno obećanje, već istinska namera. Temelji se na nizu mera koje su razrađene i spremne za implementaciju onog momenta kada ih prepozna dovoljan broj građana i ukaže nam poverenje da ih sprovedamo u praksi. Mi nismo od onih ljudi koji se ponašaju kao da je sa njima sve počelo i da će se isto tako sa njima sve i završiti. Sve ono što je valjano i korisno mora da ima kontinuitet. Sve ono što je loše i nezdravo mora se iskoreniti tako da nikada više ne može da proklija. Kako iz ugla odbornice gledate na političku sliku grada?
– U Zrenjaninu ne postoji politički dijalog. To je osnovni problem. Vlast ne želi ni da saluša, a kamoli, usvoji bilo kakav predlog koji dolazi od nas. Opozicija neće da podrži apsolutno nijedan jedini predlog vladajućih. S druge strane, ni opozicija se ne sluša između sebe. Svi mi zajedno ne umemo da razgovaramo i donesemo odluke koje su od suštinskog interesa za naše sugrađane i da pri tome stavimo na stranu naša politička ubeđenja, lične sujete i animozitete. Kao da zaboravljamo da smo svi mi komšije, da nam deca idu zajedno u školu, da treba da živimo zajedno u ovom gradu i kada nam isteknu mandati. Kad nema dijaloga nastaju cika, vriska, dreka i još veći problemi. Ne možemo ni da čujemo jedni druge i zbog toga nemamo pijaću vodu, međumesne autobuske linije, redovne izbore za članove saveta mesnih zajednca…, ali imamo rupe na putevima, fasade koje padaju na glave, Dečiji dispanzer u kom kvake ostaju u rukama, ambulante koje prokišnjavaju, škole u kojima je svake zime problem grejanje, mnogo nepotrebnih i gotovo nijednu korisnu stvar. Jedna ste od osnivačica Udruženja građana (UG) „Voja Tankosić”. Koje su Vaše ideje?
– Bavimo se negovanjem tradicije, kulture i istorije. Kako u Zrenjaninu tako i u Kragujevcu, Vranju, Kruševcu, Nišu, Valjevu. Nudimo mesto i vreme gde se može slobodno razgovarati na najrazličitije teme i prostor gde se održavaju promocije knjiga, tribine, radionice. Cilj je da podsetimo ko su bili i šta su činili naši preci da bismo danas živeli u svojoj i slobodnoj državi i zašto nas je zbog njihovog činjenja poštovao ceo svet. Godinama se bavite pisanjem. U čemu pronalazite inspiraciju?
– Pisati za mene znači živeti, slobodno disati, stvarati vezu između prošlosti i budućnosti, sačuvati od zaborava neke ljude i događaje, opravdati talenat koji je dar od Boga i nasleđe od oca. Inspiracija je u ljudima koje srećem, događajima koje smo preživeli kao narod, osećanjima koja protresu razum, dušu, krv i kosti, u plavom oku moga sina, čarobnom osmehu moje kćeri, bantskoj prašini, vojvođanskom vetru, ledenoj Tisi…I ona je, kao i talenat, ono što dolazi od Boga.
