Krovna organizacija koja brine o najstarijim sugrađanima ove godine puni osam decenija postojanja. Kalendarom su predvideli brojne manifestacije. Za jun je zakazano sportsko nadmetanje u naselju Gradnulica. Početkom avgusta, tokom „Dana piva” održaće se i Olimpijada penzionera Vojvodine. Zrenjanin je domaćin takmičenja petu godinu zaredom, a ovdašnje udruženje pokretač. O ovim temama za naš list govorio je predsednik Slavko Šućurović. Po struci je inženjer tehnologije i dugogodišnji učesnik javnog života grada. Radni vek proveo je u fabrici skroba „Ipok” i kompaniji „Servo Mihalj komerc”. Oprobao se i u preduzetničkim vodama. Biran je u Skupštini i Izvršnom savetu Zrenjanina. Jedno vreme obavljao je dužnosti u sportskim i drugim organizacijama. Tako se obreo u Gradskom odboru Partije ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS). Od 2018. na čelu je Gradskog udruženja penzionera.
Koliko je za Vas važna 2026. godina?
– Organizacija smo sa najdužim stažom u gradu. Složićete se, osam decenija je zaista dug period. Istovremeno, znak je da smo uvek nalazili smisao postojanja. Dosadašnje rukovodstvo trudilo se da obogati sadržaje. Mi smo nastavili tim putem. Možemo da se pohvalimo solidnim rezultatima zahvaljujući izuzetnoj ekipi saradnika. Svi rade volonterski i posvećeni su rešavanju problema. Istakao bih da smo udruženi u Savez penzionera Vojvodine i Srbije. Organizujemo brojne aktivnosti uz muziku i zabavu. Domaćini smo sportskim, kulturnim i likovnim dešavanjima. Neizostavna su i putovanja po Srbiji. Naša glavna briga bila je i ostala životni standard penzionera. Cilj nam je da poboljšamo uslove rada svih povezanih udruženja. Takođe nameravamo da uredimo smeštaj u Vrnjačkoj Banji. Otvoren je od sredine juna do polovine septembra. Lane je u njemu letovalo 300 sugrađana. Nakon adaptacije mogao bi da primi 1.500 korisnika penzija i članove njihovih porodica.
Na koji način ćete proslaviti jubilej?
– Olimpijada u avgustu je značajan segment našeg rada i centralna aktivnost svetkovine. Okuplja do 300 učesnika iz 45 opština i gradova Vojvodine i osam strukovnih udruženja. Motiviše i najstarije da se bave sportom. Ne treba da naglašavam koliko je važno ostati fizički aktivan u trećem životnom dobu. Obezbeđujemo rekvizite mesnim organizacijama i trudimo se da takmičenja održavamo u selima, koja su unela novi duh u olimpijadu. Literarna sekcija će 2. avgusta imati celovečernji program u Gradskoj bašti. Takođe, i naš hor će organizovati nekoliko nastupa.
Šta je specifično za rad Vaše organizacije?
– Sa Savezom penzionera Srbije smo reprezentativno udruženje. Savez ima jednog predstavnika u Upravnom odboru PIO fonda, od ukupno sedam. Mi okupljamo 94 odsto, dok su preostalih šest odsto članovi Sindikata penzionera „Nezavisnost”. To nas obavezuje da kao ser-vis korisnika doprinosimi poboljšanju društvenog standarda najstarijih. Pravilnikom se izdvaja 0,15 odsto od ukupnih prihoda za besplatan banjski oporavak, sportske aktivnosti, medicinske tretmane i troškove putovanja. Iz tog programa smo, takođe, podelili 750 paketa solidarne pomoći.
Zašto se postaje član vašeg udruženja?
– Odlazak u penziju zaista nije jednostavan, bez obzira koliko se pripremamo i ponekad ga željno očekujemo. Ljudi su često zatečeni viškom vremena. Taj problem je posebno izražen kod osoba koje nemaju partnera. Dolazak u naš kolektiv je lep način da se ostane aktivan. Naši članovi posebno vole druženja, naročito ekskurzije.
Dolazite iz sektora privrede. Kakav je ambijent bio nekada u Zrenjaninu?
– Penzioner sam od 2010. godine kada je gruba privatizacija već ostavila traga. Ne mogu a da ne budem emotivan, jer sam radio u periodu kada je Grad bio na vrhuncu privredne moći. Bila je to uspešna kombinacija velikih sistema, posebno kombinata „Servo Mihalj”. Bili smo uspešni po svetskim standardima, sa dostupnom stranom tehnologijom. Sistem je bio zaista dobro organizovan. Nadao sam se da će se to nastaviti.
Šta volite u svom gradu ?
– Imao sam uslova da otputujem u druge države, ali to nisam želeo. U Zrenjaninu mi je sve odgovaralo. Njegova prostranost, staloženi ljudi, škole, fabrike. Dešavalo se da mi smeta komunalna higijena. Ako to zanemarim, istina je da volim ovaj grad, kakav je bio nekad i kakav je sad. Drago mi je sve što mu je ravnica podarila: smirenost, meru, stabilnost i postojanost. Čak mislim da u onom periodu velike industrijske razvijenosti nismo živeli ni približno dobro, koliko smo mogli, iako se dosta radilo. Uvek sam to pripisivao našem skromnom menatalitetu, da nismo gramzivi.
