Kad je Milana imala tri-četiri godine, njen tata je zamerio njenoj mami što je dovojčici kupila i obukla tesne helanke, koje su, kao odevna novotarija, upravo u to vreme sticale ogromnu popularnost. Međutim, Milani su se dopadale te šarene čarape-pantalone (sećam se, bile su sa printom veselih leptirića), pa je tati uzvratila, malo prekorno, a malo i uvređena njegovom strogošću: „Tata, ti si na repu mode!” Može biti da devojčicina primedba i nije bila sasvim tačna, možda je tata po nešto i znao o modi, ali zbog toga što je izletela iz potpune dečje nevinosti, koju još nisu ispresovali stereotipi, znanja i predrasude odraslih o muško-ženskim i drugim temama i odnosima, tu Milaninu rečenicu sa simpatijama smo citirali i prepričavali nebrojeno puta, u raznim situacijama… Pa, izgleda da je došlo vreme da ja budem „na repu mode”, i to permanentno.
Na primer: postistina. To je, čitamo u novinama, „reč godine”. Titulu su joj dodelile redakcije „Oksfordskog rečnika”, a vidim da je, u brojnim komentarima, redovno smeštaju u politički kontekst, uz nadmetanje Trampa i Hilari Klinton na američkim izborima.
Čuj: postistina! Skoro kao postmoderna, postrealizam, postimpresionizam… Takoreći – veristički modalitet, jedna od umetničkih interpretacija istine, stvarnosti, ili politike (politika je, uostalom, upravo „umetnost mogućeg”, kako je to, mislim, Bizmark definisao) – šta li?…
U stvari, laž je ušla u modu. Gledaju te u oči i lažu te. Bez stida i zadrške, brutalno… Ljudi lažu otkad je sveta i veka, probijaju se, laktaju, podmeću, fingiraju, nije to izmišljotina današnjice. Ali je, eto, u 2016. godini, laž konačno stekla status „postistine”. O tempora, o mores – što bi rekao Ciceron…
