Skadarskom, jednom od retkih „strmih” ulica u ravničarskom gradu, izlazite na jezero. Nije Skadarsko, ali jeste jedno od naših, nastalih presecanjem Begeja. Zima, led je prekrio i jezero. Sve deluje lepo, bajkovito, dok vas vetar ne opomene da je zima, hladno. Ulica se zove Begejski red, mirna je, ali stari stanovnici sve češće odlaze… I mladih je sve manje, na studijama su ili su posao pronašli u nekom drugom gradu, državi. Tu je i „kifla” most – lučni pešački most iz ulice Narodne omladine koji spaja „Malu Ameriku” sa industrijskom zonom kod nekadašnjeg „Žitoprodukta”. Jednostavni betonski luk, podignut 1963. godine, danas premošćuje Jezero jedan nastalo 1985. godine.
Drugi deo Begejskog reda, na udaru je industrije, i buke, i još mnogo toga, a samo jezero je puno trske, pa je ovde prizor manje idiličan. Kako im je, znaju najbolje sugrađani koji žive u blizini…
Stanovnici Begejskog reda kažu da na Jezero dolaze patke. O njima je, dok je živeo u Zrenjaninu, brinuo dr Matejin, a sada to čini Dušan Dimić, profesor.
U blizini jezera je i šumica, retka zelena gradska oaza. Pošto u šumici ima ptica, onda vam to dođe kao mali barometar. Naime, kada je hladno, ptičice odu u tople krajeve ili ostaju, ali ćute ovih hladnih dana. Međutim, čula sam iz pouzdanih izvora da se krajem nedelje začulo cvrkutanje. Znači li to da više neće biti onih 20 stepeni u minusu. Mislim, uvek smo u nekom minusu, pa nam samo fali i ovaj zimski. Hoćemo sunce. I ptičice. I one koji uživaju u sunčanju na obali jezera.
Begejski red je nekako skrajnut. Presložene su postojeće ploče na pešačkoj stazi, izvađene su ulegle, pohabane, pa je urađena nova podloga… Lepo za šetnju, mada prolaze automobili. Ipak, Begejski red je jedna od onih zrenjaninskih ulica koje imaju, kako bi neko rekao „karakter”, zapravo posebnost već samim tim što je u širem centru, a sačuvala je mir. Bar u jednom svom delu.
