(503) Štednja nije samo depozit u banci
dr Dejan Molnar
docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Investiciona aktivnost u Srbiji mogla bi se znatnim delom finansirati racionalnijom upotrebom raspoloživih sredstava, ali i mobilizacijom finansijskih resursa koji postoje, ali koji su izvan zvaničnih tokova (postoje procene koje ukazuju na to da se u „slamaricama” u Srbiji nalazi oko sedam milijardi evra).
Da bi se pomenuta sredstva mobilisala i stavila u funkciju privrednog rasta, potrebno je intenzivnije koristiti sve raspoložive mehanizme i instrumente finansijskog tržišta. Bankarski sistem u Srbiji relativno dobro funkcioniše, pogotovu kada je u pitanju prikupljanje depozita i kreditiranje. Nivo štednje je značajno uvećan nakon 2000. godine, mada se po stopi štednje Srbija nalazi na dnu „lestvice” u poređenju sa zamljama regiona. Ovo i ne treba da nas čudi, budući da su još sveža „gorka” iskustva s početka 1990-ih (hiperinflacija, „Dafiment” i „Jugoskandik” banka itd.) i da ogroman broj ljudi i dalje nema poverenja u finansijske institucije.
U našoj zemlji, osim oročenih depozita u poslovnim bankama, alternativni oblici štednje poput životnog osiguranja, ulaganja u dobrovoljne penzijske fondove, ulaganja u državne obveznice (između ostalog i municipalne), zatim u investicione fondove itd, gotovo da nisu zastupljeni u praksi.
Dok je bankarski sistem u Srbiji prilično dobro razvijen, nebankarski finansijski sektor značajno zaostaje. Sa stanovišta ekonomske politike, važno je da se ubrza razvoj nebankarskog dela finansijskog sistema, naročito u oblasti osiguranja, penzijskog osiguranja i tržišta obveznica. Isto tako, nužno je i da se kreiraju podsticaji za preduzeća i domaćinstva da više angažuju svoja raspoloživa finansijska sredstva (štednju) na pomenuti način. Zakonska osnova za pomenute oblike štednje u Srbiji postoji, ali nedostaje čitav skup odgovarajućih podsticaja za finansijsko investiranje.
U Srbiji je na vrlo niskom nivou i tzv. štednja iz predostrožnosti (različiti oblici osiguranja). Čini se da su formirana očekivanja da će država „uskočiti” i kompenzovati (socijalizovati) gubitke onih koji budu pretrpeli štetu ili izgubili dohodak usled nekog nepovoljnog događaja. Primera radi, poljoprivrednici imaju nižu stopu štednje u poređenju sa ostalim zanimanjima. Oni vrlo retko kupuju polise osiguranja useva, računajući da će u slučaju prirodnih nepogoda (suša, poplava, grad i sl.), država „priteći” u pomoć i preuzeti gubitke na sebe (tačnije na poreske obveznike). Prihodi, prikupljeni po osnovu premija osiguranja, predstavljali bi značajan deo agregatne štednje na makroekonomskom nivou, koji bi mogao da bude stavljen u funkciju privrednog rasta i razvoja putem bankarskog sektora.
