Grad nam je dobio novogodišnje staro-novo ruho. U prazničnom dekoru su i supermarketi, i privatne kuće, uvek u decembarskoj magli zasija neka jelkica. Znam da ima i lepših dekoracija u drugim gradovima, ali nama je sasvim lepo…
Kupuju se i dele novogodišnji darovi, Deda Mrazovi jure na sve strane, treba podeliti darove najmlađima, a samo u „Drekslmajeru” bilo je 1.400 paketića. Tu su i oni sitni darovi koje poklanjamo jedni drugima.
Sprema se i doček na Trgu, dodele nagrada zaslužnima, koncerti…
Tako sam videla da kod Gute u „Zvonu” gostuje Kralj Čačka. E, Kralj ili kako već, peva zanimljivu pesmicu „Deda Mraz je švorc”. Opa. Šta je, nema više ho,ho,ho… Aha, o tome se radi. Ja već pomislila da smo svi mi, ili nedajbože da nam je država, švorc. Ali nije (ili možda jeste?). Da li je samo dedica koji nam je došao iz daleke evropske zemlje ostao bez para?
Htela sam, u stvari, da ova kolumna bude malo nesvakodnevna, tako veselija jer i mene hvataju praznični adrenalini. Ali…
Videla sam na više mesta u gradu poruku, apel – samohrana majka sa troje dece traži na taj način pomoć u garderobi i sredstvima za higijenu. I, takva jedna poruka bila je dovoljna da me vrati u svakodnevicu. Onu običnu. U kojoj ima toliko i lepog i novog, ali i tužnog, i onoga što nije lepo. I što sam, opet, mislila da novogodišnja noć donosi radost. Nova godina kuca na vratima… Sad, pošto sam se vratila u svakodnevicu, računam koliko je četvoročlanoj porodici potrebno za prazničnu trpezu. Ono, sarma, malo mesa, tortica ili koji kolač, sokovi.. I mislim da sam stigla do 15.000 dinara. Možda je i to malo jer treba računati i na to da će vam neko doći u goste.
I, stvarno, jesmo švorc. Da li možemo da očekujemo bolje dane? Ne znam, da, možda, ne, da se poslužim nazivom popularne televizijske emisije Olivere Kovačević.
Ne mogu nekako pred ove lepe dane da ne pomenem anegdotu o Škotlanđanima. Pita sin oca: „Tata, da li je daleko Australija?”. Otac mu odgovara: „Ćuti i plivaj”. Tako i mi. Plivamo. Ćutimo. Mislim da je to od nas sasvim dovoljno.
