Piše: Ljiljana Bailović
Nije bila gužva u prodavnici u tom momentu. U stvari – okrenem se preko ramena – samo ja. Ali, kasirka je zauzeta. Stariji čovek, sasvim neupadljivo odeven, pokazuje joj ručne satove, poređavši pred nju desetak komada. – Vidi kako je ovaj lep – stavlja joj u ruke jedan od „žutog zlata”. Devojka ga uzme, prisloni na zglob da vidi kako bi joj stajao, ali se ne izjašnjava. Još se ne zna da li je ozbiljan kupac.
Odavno to nisam videla, prodaju švercovanih satova ovako, iz džepa na kaputu. Danas se na svakom koraku može kupiti sat u bezbroj dizajnerskih varijanti. Ionako se ne nosi radi tačnog vremena (za to služi mobilni telefon), vać kao modni detalj, pa i ne treba da bude trajan otporan i precizan, nego zanimljivo oblikovan i dovoljno jeftin da možeš što češće da ga manjaš uz različite odevne kombinacije. Trgovci ga nude kao deo aksesoara, a možeš i da ga naručiš putem interneta, iz virtuelnog kataloga, za sitan novac poslaće ti ga čak iz Kine, preko devet mora i devet gora, samo za tebe, na tvoju kućnu adresu… Zato sam bila baš zatečena ovom prodajom ispod ruke: scena koja se odvijala tu, preda mnom, kao da je izronila iz davne prošlosti, iz vremena kada smo, u šuškavcima iz Trsta, tek zakoračili ka potrošačkom društvu. Sumnjam da ova mlada kasirka uopšte zna šta su šuškavci iz Trsta, to je bilo pre nego što se ona rodila.
Osetila sam da me švercer podozrivo odmerava ispod oka, u nelagodi da mu ne pokvarim posao. – I ovaj je lep – kažem onako, tek da otklonim sumnju sa sebe, pokažem prstom na jedan „niklovani”, i podignem svoju korpu na kasirkin pult.
Ne znam da li je devojka, do kraja, kupila sat (samo 200 din. komad, nudio je čovek)… Razume se, postoje i oni statusni satovi koji koštaju više desetina hiljada evra, ali ja svakako ne bih umela da ih razlikujem od ovog „aksesoara” raširenog pred kasirkom. Sat od 30.000 evra?! Ajde – bre! Naravno da su ovi lepši, i to u svakom pogledu…
