Bila sam tek u nižim razredima osnovne škole i ono što dobro pamtim jeste da svakog petka kad dođem kući i odložim torbu, sva srećna što počinje vikend, na stolu ugledam novine. Beše to uvek frišak primerak „Zrenjanina”, a miris štampe mi se dobro urezao u sećanje. I dok stigne do mojih ruku, već su mu neke strane izlomljene i odvojene od sredine. Iako sam bila mala, ali opet dovoljno velika da pročitam neki tekst sa razumevanjem, uvek sam ih čitala „naopačke” – prvo sport, pa prošetam do kulture, zavirim u društvo, pa zastanem na gradskim dešavanjima. Političke teme su tada, za mene, bile jednačine sa dve nepoznate, ali volela sam da znam šta se dešava u mom gradu, da budem među prvima obaveštena. Godine su prolazile, mnogo toga se promenilo, ali ono što je ostalo je onaj moj „Zrenjanin”, tirkizno-plave boje! Uz njega sam odrastala, sazrevala, priče pomno pratila, isto kao kad sam sedela kod deke na krilu i ozarenih očiju slušala njegove dogodovštine. Mog dede Milana nema, da vidi u kakvu sam curu izrasla, da sam diplomirani filolog i da drugo prezime nosim, ali i da zna da njegova unuka piše tekstove u „Zrenjaninu”, uz koje sad neki novi klinci odrastaju! Deda bi sigurno bio ponosan na mene, a ja sam ponosna i privilegovana što proslavljam 65 godina postojanja ove medijske kuće i ovo delim sa vama.
