dr Dejan Molnar docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Osnovni preduslov za povećanje plata u jednoj privredi je porast produktivnosti rada. Isto tako, dostizanje prosečnih zarada koje se ostvaruju u razvijenim zemljama, realno je očekivati samo pod uslovom da se dostigne i njihova produktivnost rada.
Plata je trošak radne snage. Preduzeće će imati računicu da zaposli dodatnog radnika i da mu za to plati odgovarajuću nadnicu, samo ukoliko će marginalni (dodatni) proizvod rada biti veći od nadnice. Drugim rečima, da bi zaposlenost i/ili zarade rasli, radnici treba da doprinose proizvodnji više nego što koštaju svoje poslodavce.
Niska produktivnost rada ugrožava dugoročni ekonomski rast i pogoršava konkurentsku poziciju domaće ekonomije. Produktivnost rada određena je nizom faktora, između kojih postoji snažna međuzavisnost. Izuzev tzv. eksternih (makro) faktora, kao što su društveni, politički i privredni sistem, zatim ekonomska politika, radno zakonodavstvo itd, na produktivnost rada utiču i drugi, interni (mikro) činioci koji deluju na nivou preduzeća – organizacija rada, kvalitet tehnoloških procesa, kvalitet upravljanja, osposobljenost radnika, kvalitet ljudskih resursa i dr. Već na osnovu ovog letimičnog pregleda faktora, može se zaključiti da povećanje produktivnosti rada zahteva uravnotežen pristup i odgovarajuću kombinaciju mera ekonomske i poslovne politike, pri čemu bi se kao ključne mogle navesti ulaganje u tehnologiju, ljudski kapital i organizacioni razvoj. Iskustva razvijenih zemalja svedoče o tome da produktivnost rada raste ukoliko se upotrebljavaju savremena oprema i napredna tehnološka rešenja, zatim ukoliko se u kontinuitetu ulaže u kvalitet radne snage, kako bi radnici bili osposobljeni da adekvatno koriste modernu opremu, te na taj način proizvedu više dobara i usluga za kraće vreme. Tada radnici ostvaruju i veće plate, jer su ih zaradili.
Prema podacima Svetske banke, produktivnost rada je u 2017. godini iznosila (izražena u dolarima jednake kupovne snage iz 2011. godine): u Bugarskoj 42.042, u Rumuniji 50.623, u Mađarskoj 59.897, u Slovačkoj 66.030, u Češkoj 65.467, u Albaniji 32.266, u Makedoniji 38.106, u BiH 40.691, u Crnoj Gori 48.677, u Sloveniji 67.651, u Hrvatskoj 55.806, u Austriji 92.287, u Nemačkoj 89.309, na nivou EU (28) 82.962, a u Srbiji svega 30.637. Vidimo da se, prema ovoj bazi podataka Svetske banke, u našoj zemlji ostvaruje najniža produktivnost rada u odnosu na sve pobrojane države, te ne treba da čudi to što je i prosečna zarada u Srbiji na nivou na kojem jeste. Sve dok je situacija u pogledu produktivnosti rada ovakva, nije realno očekivati značajnije povećanje (prosečnih) zarada u našoj zemlji, koje bi bilo održivo. Sa stručnog aspekta, najblaže rečeno, to nije preporučljivo.
