Koliko smo realni kada sebe ocenjujemo? Da li smo previše optimisti ili pesimisti? Pružajući odgovor na navedena pitanja, svako od nas će se naći na klizavom terenu… Na primer, stičemo utisak da smo oslabili, ali ne želimo da to proverimo time što ćemo stati na vagu. Nažalost, ljudi sa naših prostora neretko zastrane time što potcene sami sebe.
Ovih dana sam pokušao da analiziram realnost sa kojom se suočavaju medijski poslenici u Srbiji. Prvi utisak mi je bio, naravno, negativan! Potom sam pokušao da sagledam sve aspekte. Analizirao sam konkretne činjenice o stanju slobode javne reči u državama članicama Evropske unije. Prelistavajući dnevnu štampu došao sam do zaključka da je u Slovačkoj zbog pisane reči likvidirano dvoje, a u Bugarskoj jedno lice. Na Malti je smrtno stradala jedna novinarka…
Kada uporedim lične dojmove sa faktima, shvatam da situacija kod nas i nije tako loša?! Koliko se mi bavimo trivijalnim stanjima, najbolje govori to što čak i narodni poslanik (član vladajuće stranke) upućuje vapaj da je žrtva „medijskog šikaniranja“.
Bez nezavisnog sudstva i samostalnog tužilaštva, Srbija će ostati u balkanskoj žabokrečini. Zrenjanin je pozitivan primer koji ukazuje da pravosuđe može biti pokretač demokratizacije društva. Nadamo se da jedan poslanik i njegova Lepa Brena neće razbiti tu iluziju…
