Za predstavu „Bilo jednom u Banatu”, čija je premijera na Dramskoj sceni Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” bila 19. oktobra, tekst je naručen od Igora Bojovića, koji je napisao priču „Legenda o pozorištu”, a od nje su reditelj Vladimir Lazić i Željko Mijanović, autor songova, napravili predstavu koja je upravo izašla pred publiku. Tako nas izveštava pozorišni plakat, uz odrednicu da je reč o mjuziklu.
Svi u Zrenjaninu znaju tu malu storiju – da je ovdašnje pozorište, od starog skladišta za žito, napravio jedan grof, da bi lepa peštanska glumica dolazila da tu igra. Bilo je to 1839. godine u Austrijskoj carevini.
Dočaravajući duh vremena, prilike u Monarhiji, sociološki kontekst, autori predstave izabrali su odmeren ironijski otklon, a igru vode u nekoliko nivoa: najširi plan čine banatski seljaci koji slave žetvu žita na svim ovdašnjim jezicima; gospoda se deli na provincijsku bečkerečku i arogantnu plemićku, bečku i peštansku; tu su i glumci, putujuća družina koja igra po krčmama i trgovima. Kao što to svuda i uvek biva, zaplet je umešan od korupcije i bezobzirnosti vlasti, karijerizma, koristoljublja, konvertitstva i nevinosti bez zaštite. U drugom delu, predstava se uobličava u melodramu, na sceni se izdvajaju mlada glumica Marija i inženjer Sivčev – koji srećnim obrtom dobija i nasledstvo, tako da skladište za žito može da preinači u pozorište, samo za nju.
TRI GLAVNA TOKA
Ovako gusto dramsko tkanje, pogotovu u prvom činu, zapravo nije primereno mjuziklu. Kompozitor Ninoslav Ademović je, u svojim muzičkim rešenjima, pratio sva tri glavna toka – ljubavni zaplet, iskušenja teatra, banatsko podneblje, takođe i stil epohe. U smenama sporih, sentimentalnih ritmova sa temperamentnim uzletima, prednost je dao melodramskom tonu, a motive banatskih poskočica razradio je u savremenom ključu. Bio je to vrlo složen zadatak – sa vrlo dobrim rezultatom.
Glumci, međutim, ne pevaju uživo, muzičke numere su nasnimljene, i to je svakako najkrupniji nedostatak predstave, koji dovodi u pitanje žanrovsku odrednicu da gledamo mjuzikl. Izostala je snaga koju pevanje uživo uvek emituje. A ako nije mjuzikl, onda bi trebalo neke pevačke i igračke scene štrihovati, zarad dramske čvrstine.
S druge strane, gluma je odlična. Glumci su izvanredno prezentovali celu galeriju vrlo živopisnih likova – od brojnih epizodnih minijatura do glavnih junaka koji nose predstavu, u prostudiranim varijacijama mahom ironijskih stilizacija. Reditelj Vladimir Lazić dobro je radio sa glumcima, orkestrirao njihovu veštinu, tako da cela izvedba ima meru i ton jedinstvenog kvaliteta. Majstorska persiflaža Dragana Đorđevića u ulozi torontalskog župana predstavu jasno centrira u daleku provinciju Monarhije, dok likove županijskih činovnika glumci oblikuju u realističnijem prosedeu, razrađujući ceo spektar oportunističkih karaktera – pleni ubedljiva gluma Stefana Juanina, Sanje Radišić, Zvonka Gojkovića. Dejan Karlečik, Miljan Vuković, Nataša Ilin i Danilo Mihnjević uspešno su dočarali različita parazitska izdanja plemićkog kruga. Naročitu vrednost predstavi daju jarki likovi koje donose Jelena Šneblić Živković, neodoljivi Miroslav Maćoš i Andrija Poša, Nataša Milišić, Hajnalka Kovač, Prvoslav Zakovski, Milan Kočalović, Tatjana Barać, Snežana Popov.
A onda, pozorišna trupa ton predstave podiže „u svim pravcima”: publiku očarava dramatična teatralnost Ljubiše Milišića, furioznost Edit Tot Miškeljin, okretnost žovijalnog Milana Kolaka. I sve je to snažan fon za glavne junake ljubavne legende koje su Andrija Daničić i Mitra Mladenović (alternacija Katarina Sarić) pred gledaoce izneli u dirljivoj iskrenosti i melodramskom zaokruživanju.
SCENA, KOSTIMI, DETALJI
Kompaktna igra ansambla dopunjena je plesnim numerama koje je koreografkinja Milica Cerović prilagodila mogućnostima svih aktera i podredila njihovim glumačkim zadacima. Plesni studio Zrenjanin uklopio se u zahteve žanra, svejedno što nema zavidnu plesnu rutinu.
Kostimi Vanje Popović su među najvećim adutima kojima je Lazić raspolagao gradeći predstavu. U osnovi, njene kreacije osvetljavaju epohu, koliko i društveni milje, a u simboličnim detaljima markiraju kritičnu distancu koju je i reditelj želeo, a i glumci razigrali. Tome su, kao važno sredstvo, poslužile i vlasulje i maske Gite Sabo i Gorislava Vidakovića.
Scenografija Filipa Jevtića morala je da računa s tim da je pozornica mala, jedva dovoljna za masovne scene. Jevtićeva rešenja svedena su na nekoliko scenskih detalja, sa efektnim bidermajer ogledalom u pozadini, koje je poslužilo i za projekciju slika i pozorišnih senki, sa različitom asocijativnom ekspresijom – da nas podsete na omiljene motive sa goblena, vrhove Alpa, protok vremena…
Ukupan utisak o predstavi bolji je nego što bi analiza pojedinih njenih elemenata mogla da pokaže. Najavljena kao mjuzikl, ona to zapravo nije, i – suprotno mjuziklu – zahteva skoncentrisanog gledaoca, spremnog da prati brojne intencije autora. Tu i tamo ponešto bi se moglo skratiti, kako bi se sažela možda malo preduga ekspozicija i ubrzao ritam igre. Ali je, na kraju, reditelj Vladimir Lazić sve to složio u konzistentnu, dramsku celinu. Ona o nama svedoči više od romantične legende kojom je bila inspirisana.
