– Šta ste radili kod bake?
– Pravili smo med od maslačka.
– A kako se pravi med od maslačka?
– Ovako: ubereš 10 cvetova maslačka, pa ih potopiš u vodu. I staviš poklopac. Onda odeš da nahraniš piliće… Ali mora još malo da stoji. Onda procediš i sipaš šećer. I kuvaš dok ne bude sladak med.
Tako je moj sin prepričao bakin recept, onako redom kako je tekao proces u kome je učestvovao. Dediki je pošlo za rukom da se dva puta ubaci u red za šećer, pa je nabavio dvostruko sledovanje, i baka je htela da obraduje decu. Slični specijaliteti, za čiju pripremu nije bilo potrebno skoro ništa (kao evrokrem od uprženog brašna, medenjaci bez meda, urmašice bez jaja) razmenjivali su se i širili od ruke do ruke, sećam se da je „Politika” objavila tekst „Kako skuvati domaći sapun”, sve su to bile veoma važne stvari…
Stariji čitaoci su shvatili da govorim o onim strašnim, inflatornim godinama kada smo preživljavali takoreći od ničega, i sve je koštalo u milionima. Prali smo kese od mleka da ponovo posluže kao ambalaža – na primer, da spakujem dečju užinu. Ni danas ne mogu da se oslobodim te navike da ništa ne bacam, ni kese, ni kutije, ni plastične flaše, sve to može bar još jednom da se upotrebi… I sad je to pozamašna rezerva „možda-će-trebati” kojekakvog smeća u špajzu… Zato sam rešila da odustanem od najlon-kesa i u kupovinu uvek nosim neki zembilj sa sobom.
Mada – moja odluka ispala je naivna. Za voće i povrće MORAŠ da uzmeš kesu, i to za svaku vrstu posebno – da može da se izmeri i zalepi cena! Pokušala sam da tikvice prošvercujem bez kese (cenu sam zalepila direktno na koru, ionako ću ih posle oljuštiti), ali nisam uspela. – Ove kese ne naplaćujemo – rekla je trgovkinja i tikvice složila u najlon, „da se ne rasipaju”. Htela- ne htela, dobila sam još jednu kesu koja će trajati do kraja sveta. Priroda nije podešena da razgrađuje plastiku…
