Tu malu uočila sam na pres konferencijama Demokratske stranke, u vreme kad je ta partija bila na vlasti. Sećam se, nosila je cipele sa jako visokom, kao ekser tankom štiklom i uvek sam strepela hoće li se okliznuti, izgubiti ravnotežu na onom skliskom laminatu kojim je bio prekriven pod, nekako mi je ličila na nestabilno lane u kuhinji sa vinaz-pločicama.
Posle je Demokratska stranka izgubila vlast i mnogo članova ju je napustilo. Ona mala prešla je u drugu partiju koja je ušla u vladajuću koaliciju. Nije joj ni tamo bilo lako, čuli smo za neke čarke sa drugim aktivistkinjama iz iste stranke, mada – možda te priče i nisu bile tačne. Radila je poslove partijskih zapisničara i portparola, pa nešto na lokalnim televizijama i u lokalnim kabinetima – ništa trajno, ni perspektivno, sigurno za sitan novac, povremen i privremen.
Ali, onda se pronela vest da je prešla u neko ministarstvo. Konačno je napredovala! Naravno da su krenuli i zluradi komentari (probila se do ministarstva), ali ih je neko od kolega brzo presekao: nemojte tako, nije njoj bilo lako!
Da, otkud joj je bilo lako. Mladom čoveku, ni sa mnogo boljim obrazovanjem i znanjem od njenog, nije lako da nađe iole zglavan posao, to se graniči sa nemogućom misijom ako nemate dobrih porodičnih ili zemljačkih veza (pomažu i čvrste stranačke, najbolje sve zajedno). Ona je morala da se snalazi, izdrži razna laktanja, ekvilibriše…
Zato me je i podsetila na lane na kuhinjskim vinaz-pločicama. To je jedna od jarkih slika koje nosim iz detinjstva. Stric (naftaš) poveo me je na tu naftnu bušotinu da mi pokaže lane – našli su ga izgubljenog, polusmrznutog u polju i doneli ga u baraku da se oporavi. Držali su ga u kuhinji, vinaz-ploče bile su tvrde i klizave za njegove sitne papke i tanke nožice i siroto lane jedva se kretalo, sasvim nestabilno, tako da je čak i meni dozvolilo da mu priđem blizu i pomilujem ga… Hranili su ga tamo do proleća, pa su ga pustili, rekao mi je stric. Valjda je preživelo…
