Da li je otpad resurs ili smeće?

Piše: dr Dejan Molnar, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

Mnogi smatraju da su zagađivanje životne sredine i prekomerna eksploatacija prirodnih potencijala cena ekonomskog rasta. Međutim, moraju li ekonomija i ekologija nužno da budu u konfliktu?
Tradicionalni koncept linearne ekonomije funkcioniše po metodu „uzmi – napravi/koristi – odloži“, čime se stvara značajna količina otpada. Zbog toga se u poslednje vreme sve više napora usmerava na uvođenje i implementaciju koncepta tzv. cirkularne (kružne) ekonomije. Cilj je uspostavljanje regenerativnog ciklusa u privredi, čime bi se značajno smanjila potrošnja prirodnih potencijala i količina stvorenog otpada. Model cirkularne ekonomije radi na principu kruga „proizvedi – upotrebi – proizvodi ponovo“. U njemu se ekonomski rast bazira na što većoj upotrebi materijala iz proizvoda koji su završili svoj životni ciklus, odnosno na izbegavanju upotrebe novih resursa.
Proizvodne procese u Srbiji i dalje u znatnoj meri karakterišu primena zastarele i „prljave“ tehnologije, neracionalno korišćenje resursa, još uvek visok nivo generisanja otpada po jedinici proizvoda, nedovoljna upotreba sekundarnih sirovina i onih iz reciklažnog procesa itd. Beleže se veliki gubici potencijalno vrednih sirovina koje se svake godine odlažu i gomilaju kako na sanitarnim, tako i na divljim deponijama.
Bitno je imati u vidu indikator kojim se iskazuje količina generisanog otpada po jedinici proizvodnje. Smatra se da njegova niža vrednost ukazuje na efikasnije privređivanje, jer se stvara manje otpada za istu vrednost proizvoda i usluga. Prema podacima Evrostata, u Srbiji se tokom dužeg vremenskog intervala (2014-2022) generisalo prosečno 289 kilograma otpada na svakih 1.000 evra ostvarene proizvodnje (BDP-a), što je čak 4,5 puta više od proseka koji beleže zemlje članice EU (65 kg).
Kada je reč o stepenu reciklaže komunalnog otpada situacija nije ništa povoljnija. Naime, u EU se u proseku reciklira skoro 50% nusproizvoda, dok je u našoj zemlji to čak tri puta manje (oko 17%). Glavni razlozi su neadekvatan tretman i selekcija, kao i neodgovarajuće odlaganje, pošto najveći deo „viškova“ i dalje završava na deponijama, neretko onim divljim. Usled ovakve situacije u Srbiji se znatna sredstva iz budžeta izdvajaju za finansiranje aktivnosti povezanih sa upravljanjem otpadom. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS) za 2023. godinu, izdaci za pomenute svrhe su iznosili 392 miliona evra, odnosno 0,52% BDP-a. Poređenja radi, u EU se za ove namene izdvaja manje (u proseku oko 0,4% BDP-a), što znači da je tamošnji sistem bolji.
Ovo pitanje je od izuzetne važnosti i za lokalne samouprave, imajući u vidu njihove nadležnosti u domenu zaštite životne sredine. Grad Zrenjanin, na primer, godinama unazad muku muči sa navedenim problemima i troši ogromna budžetska sredstva za tretman otpada, sanaciju deponija i uklanjanje divljih smetlišta itd. Prema dostupnim podacima iz gradskog proračuna, prošle godine je za ove namene izdvojeno više od 5,5 miliona evra (što je oko 7,5% ukupnih izdataka iz lokalne kase), od čega se oko tri četvrtine (4,2 mil. evra) odnosilo na sanaciju deponija, dok se ostatak od 1,3 mil. evra upotrebio za uklanjanje divljih đubrišta. Kada bismo otpad tretirali kao resurs, a ne kao smeće, ova sredstva bi mogla da se upotrebe za alternativne svrhe (privreda, sport, kultura).