Šta BDP kazuje, a o čemu ćuti?

Piše: dr Dejan Molnar, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

Makroekonomski agregati su veličine koje zbirno, na nivou privrede kao celine, izražavaju stanja i tokove u različitim sferama privrednog života. Predstavljaju „brzi skener” budući da zbrajaju milione transakcija između tržišnih aktera u jednu brojku i tako omogućavaju poređenja tokom vremena i između teritorija (regiona, zemalja). Međutim, iako su pokazatelji poput bruto domaćeg proizvoda (BDP), stope inflacije, visine javnog duga, budžetskog deficita, prosečne zarade i dr. neophodni za analizu, neretko se (sasvim pogrešno!) stvara iluzija da je ekonomske rezultate moguće svesti na nekoliko cifara i procenata. Do problema dolazi kada se agregatne brojke koriste (neretko i zloupotrebljavaju) kao politički argument za dokazivanje uspeha i društvenog blagostanja, bez kritičkog preispitivanja o tome šta nam one saopštavaju, a šta prećutkuju. Među najpoznatije svakako spada bruto domaći proizvod. Iskazuje tržišnu vrednost finalnih dobara i usluga proizvedenih u jednoj zemlji u određenom vremenskom periodu (najčešće u kalendarskoj godini).
Široko je prihvaćen kao indikator kojim se meri ekonomska veličina/snaga države (ukupan) ili dostignuti nivo razvijenosti (po stanovniku). Međutim, treba imati u vidu da se radi o pokazatelju koji ima brojne manjkavosti. Na primer, ništa nam ne govori o nejednakosti, odnosno o tome kako je dohodak raspoređen između pojedinaca u društvu. Privreda može napredovati (povećanje ukupnog i prosečnog BDP-a), a da istovremeno većina građana ne oseća nikakvo poboljšanje. To se dešava onda kada samo određene grupacije, uglavnom okupljene oko vladajućih elita, prisvajaju veći deo „kolača”, dok ostatak od toga nema nikakve koristi. Osim toga, BDP ne sadrži informacije o zdravlju, nivou i kvalitetu obrazovanja, bezbednosti, dostupnosti stambenog prostora ili (ne)usklađenosti između rada i slobodnog vremena. U obračun ne ulaze aktivnosti koje se svrstavaju u domen sive ekonomije (povezane sa izbegavanjem plaćanja poreza), kao ni čitav niz dobara i usluga koji se proizvode i upotrebljavaju van tržišta (kod kuće). Recimo, briga o deci u vrtićima se kao usluga uračunava u BDP, dok to nije slučaj kada pomenuti „posao” obavljaju roditelji i drugi članovi porodice za sopstvene mališane. Paradoksalno, prisustvo korupcije povećava vrednost BDP-a jer u njegov obračun ulazi i investiciona (javna) potrošnja. Primera radi, ukoliko se kilometar auto-puta zvanično plati duplo više od realne cene (da bi razlika završila u džepovima korumpiranih lica), to „ulepšava” sliku o ekonomskim performansama, iako suštinski duboko podriva rast i razvoj. Uprkos tome što se povećanje proizvodnje najčešće ostvaruje na račun degradacije životne sredine, zagađenja, prekomerne upotrebe prirodnih resursa i narušavanje zdravlja stanovništva, ništa od navedenog se ne oduzima od BDP-a. Svojevrsna ironija je da ga dodatna potrošnja za sanaciju ekoloških problema čak i uvećava, što može dovesti do apsurdnih zaključaka. Proizilazi da se stvarni rezultati ne mogu predstaviti samo sabiranjem brojki. Kao što jedan parametar iz laboratorijskog izveštaja o krvnoj slici ne kazuje mnogo o zdravstvenom stanju pacijenta, tako ni podaci o vrednosti i stopi rasta BDP-a ne znače puno ukoliko se ne ukrste sa dodatnim informacijama.