Moj dobar kolega sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu je, po diplomiranju, karijeru započeo u bankarstvu. U Srbiju su početkom novog milenijuma došle prve finansijske institucije sa Zapada. Samim tim su menadžerske pozicije zauzimali stranci. Mnogi su bili zadovoljni saradnjom sa njima. Iskazivali su posvećenost poslu. Međutim, nisu bili imuni na balkanska pravila (kafana, piće, žene…). Kako je vreme odmicalo tako je broj prekograničnih kadrova opadao. Sve više ovdašnjih ekonomista zauzimalo je menadžerske pozicije. Ubrzo je moj kolega shvatio da banka jeste strana, ali da je mentalitet srpski.
Svedočio je scenama iz domaćih serijala: zapošljavanje rođaka, švaleracije, korupcija i sl. Pritom se sve odvijalo pod plaštom tržišta, ciljeva, eksel tabela i sl. Izreka kaže da pametniji treba da popusti. Akter sa početka ove priče nastojao je da sledi narodnu mudrost. Pre petaestak godina mnogi su ga kritikovali što je napustio bankarstvo, budući da je bio regionalni direktor. Prešao je na radno mesto sa daleko nižom platom, koje zahteva stalno učenje?! On je danas ekspert za oblast kojoj je posvetio život. Zarađuje pristojno i slobodan je. Naravoučenije, slediti svoje vizije, jer nije „Dijamant“ sve što sija…
