Višedecenijsku karijeru gradio je na najznačajnijim domaćim scenama, ali početke vezuje za naš grad. Bio je član hora „Josif Marinković” koji je vodio maestro Slobodan Bursać, kasnije i njegov sin Andrej. U Novom Sadu Ljubomir Popović upisuje Srednju muzičku školu kod prof. Milice Stojadinović. Ubrzo prelazi u Beograd i u klasi eminentne Biserke Cvejić završava studije. Diplomirao je na Fakultetu muzičke umetnosti. Od 2005. stalni je član Opere Narodnog pozorišta, gde je ostvario brojne zapažene uloge. Izdvajaju se: Tamino („Čarobna frula”), Don Otavio („Don Đovani”), Nemorino („Ljubavni napitak”), Alfred („Travijata”)…Može se pohvaliti dugogodišnjom saradnjom sa „Madlenijanumom”, kao i mnogim domaćim orkestrima, horovima i festivalima. Nastupa u zemlji i inostranstvu, negujući repertoar od baroka do savremene muzike. Pored izvođačke karijere posvećen je radu sa mladim talentima i prenošenju profesionalnog iskustva novim generacijama. Nosilac je brojnih nagrada i priznanja. Nedavno je stekao i „Plaketu prijateljstva” Zrenjaninskog poslovnog kruga (ZREPOK). Kako je teklo Vaše usavršavanje?
– Nesumnjivo je na moje životno opredeljenje uticala ogromna ljubav i žeđ za muzikom i umetnošću uopšte. Od malih nogu sam voleo da slušam odabrane melodije i sviram bilo koji instrument. Ne potičem iz muzičke porodice. Ipak, mali sintisajzer, koji je otac doneo iz Italije, bio je dovoljan za ispoljavanje moje potrebe za muzikom. „Skidao” sam po sluhu ono što bih čuo tog dana i vežbao. Osnovno obrazovanje sam preskočio, jer nije bilo nikog da me sa mojih sedam, osam godina odvede u muzičku školu. To me nije sprečilo da pronađem svoj put. U osmom razredu odlazim kod Vladimira Verešana, poznatog zrenjaninskog džez gitariste. Ubrzo sâm povezujem stečeno znanje, učeći gitaru zajedno sa klavirom (samouk). Svirao sam često, ali retko sam se usuđivao da pevam. Bilo mi je strano i nisam imao predstavu o svojim vokalnim sposobnostima. Tek kada sam postao član „Josifa” zaljubljujem u horske melodije i pevanje. Kruna cele ove mladalačke avanture je odlazak na školovanje u Novi Sad. Neodvojiv deo Vaše karijere je „Sveti Serafim Sarovski”. Koliko Vas je ta ,,duhovna vertikala” oblikovala kao čoveka i kao pevača?
– „Serafim” je došao nepunih godinu dana nakon „Josifa”. Pošto sam se profilisao kao neko ko je redovan na probama, voli pevanje, brzo uči i pouzdan je, stigao je poziv od dr Dušana Slankamenca. Prvo u mešovitom „Serafimu”, potom i u muškom oktetu. Tada se bliže upoznajem sa crkvom, duhovnošću, liturgijama, religijom uopšte. Ubrzo sam dobio priliku da pevam i prve solo partije. To mi je pomoglo da se lakše pronađem kao solista. „Serafim” mi je doneo i prijateljstva za čitav život. Počinjemo da se razumemo u svakom smislu, da učimo i rastemo, dišemo zajedno. Tokom studija prestajem da budem redovan, ali i dalje rado sarađujemo. Mnoge veštine koje sam savladao u horovima koristio sam u daljem razvoju. Siguran sam da ne bi bilo isto da nisam imao ovakvo muzičko odrastanje. Da li bi bilo teže, ne znam, ali svakako ne bi bilo tako bogato i sadržajno. Koliko je zahtevno današnju omladinu zainteresovati za solo pevanje?
– Pedagoški rad je nastupio negde na sredini moje karijere. Najpre nisam imao ambicije da se time bavim. Verovao sam da nisam dovoljno kompetentan. Međutim, životne okolnosti su me „ubacile” u taj svet. Vremenom, saradnja sa đacima mi otvara neki novi prostor. Shvatam vrlo brzo da učeći druge, učim i sebe. Sa učenicima lako dolazim do zajedničkog jezika i osećam da sam u nekoj vrsti misije prenošenja vlastitog iskustva na druge, ne samo u muzičkom smislu, već i u životnom. Specifičnost posla u muzičkoj školi je rad „jedan na jedan”. Traži mnogo, ali su i rezultati prelepi. Najveća nagrada mi je kada vidim da učenik poveruje u sebe. Danas postoje velike teškoće u pedagogiji. Sa tim se suočava ceo obrazovni sistem. Dece je sve manje, a interesovanje prilično opada. Celo društvo je u tom problemu i jako je teško zainteresovati mlade za bilo šta, a kamoli za vrhunsku, duboku, temeljnu umetnost. Pronalazite vreme i za aktivizam, tj. borbu za bolje društvo?
– Nije pitanje odakle vremena, nego zašto nisam dovoljno doprineo. Mislim da je to obaveza svakog stanovnika neke zajednice. Sve i da živimo u najuređenijem društvu, aktivizam je neophodan. On mora biti stalni svetionik, zvono na najvišem tornju u naselju, dobošar koji galami centralnim ulicama (obaveštavajući građane) i uzbunjivač kada je to neophodno. Uvek sam želeo da Zrenjanin bude grad kojim se svi ponosimo. Nažalost, svedočimo jednom lošem periodu razvoja ili bolje reći stagnacije, pa i propadanja grada. Urušava se jedno po jedno obeležje koje ga je nekada krasilo, a ništa novo i lepše nismo stvorili. Možemo se odseliti, ali ljubav koju nosimo sa sobom će se pretvoriti u tugu. Ako smo već ovde, dišemo ovaj vazduh, hodamo ovim ulicama, onda hajde da vidimo kako da to unapredimo na zadovoljstvo svih. Ne moraš biti poseban da bi bio dobar, koristan i u službi svom zavičaju. Dovoljno je samo da budeš to što jesi, ali ne samo u svoja četiri zida.
MIROSLAVA MALBAŠKI
Slike iz opere ,,Seviljski berberin“ – Foto: Željko Jovanović (Narodno pozorište, Beograd)
