Naši sugrađani nedavno su imali priliku da uživaju u dugo očekivanom koncertu Zrenjaninske filharmonije. Ana Aleksić Šajrer (sopran) binu je delila sa Višnjom Radosav i Željkom Lučićem, baritonom svetskog kova. Kako je ispričala, pohađala je škole „Josif Marinković” (teoretski odsek) i „Josip Slavenski” (solo pevanje – niža, potom i srednja, u klasi profesorke Vesne Opsenice) u Beogradu. Diplomirala je na Fakultetu muzičke umetnosti kod prof. Irine Arsikin. Specijalističke studije za kamernu muziku završila je uz podršku profesorke Ljudmile Gros Popović, gde je na doktorskim. U akademskom periodu bila je solistkinja i članica hora „Collegium musicum” pod dirigentskom palicom prof. Darinke Matić Marović. Sa pijanistkinjom Tinom Nikolovski oformila je „Duo Cordis”. Održale su koncerte u zemlji i inostranstvu. Zajedno sa orguljašicom Martom Ronto nastupala je u Srbiji i Francuskoj. Deo je Pevačkog društva „Prepodobni Rafailo Banatski”, koji vodi Senka Milisavljević. Latino, džez i evergrin hitove izvodi u „Bid bendu – Gagić i prijatelji”. Pokrenula je 2015. Muzički „Euterpa” studio (MES). Ana Aleksić Šajrer je majka dvoje dece. Ćerka Marija je producentkinja, a sin Vladimir student trombona na Akademiji u Ljubljani. Kako je teklo Vaše usavršavanje?
– U našoj kući redovno se slušala klasika i pratili su se novogodišnji koncerti iz Beča. Htela sam da jednog dana budem deo tog sveta. Sa devet godina obrazovanje sam započela u Muzičkoj školi (MŠ) „Josif Marinković” (gudački odsek, violina). Od malena sam pevala i pratila rad istoimenog sastava koji je vodio maestro Slobodan Bursać. Silno sam želela da i sama postanem deo hora sveta. Nikada neću zaboraviti dan kada mi je mama rekla da je pričala sa njim. Zamolila ga je da me dovede na probu. Pitao ju je koji sam razred. Kada je odgovorila: „osmi”, samo se nasmešio i rekao: „Dragice, moj hor nije zabavište, ali… neka dođe.” Nisam imala tremu. Profesor me je upevao, potom prišao mojoj mami i saopštio joj: „Dragice, ovo dete ostaje kod mene.” U Zrenjaninu tada nije postojao odsek solo pevanja. Pamtim i trenutak kada mi je maestro Bursać kazao: „Mala, u petak idemo za Beograd. Vodim te kod profesorke Doroteje Spasić.” Trebalo je da pođem na matursku ekskurziju. Naravno da sam od nje odustala, i sa tatom i profesorom otišla za prestonicu. Uporedo sam pohađala dve srednje škole. Četiri godine sam putovala. S obzirom na to da govorimo o periodu od 1992. do 1996. dešavalo se da autobusa bije bilo. Zato sam često išla ujutru rano kamionom koji je vozio hleb iz „Žitoprodukta” za Beograd, kako bih stigla na čas i vraćala se za Zrenjanin da bih prisustvovala nastavi. Nakon studija naše putovanje tek počinje i konstantno se mora raditi na sebi. Muzika je način života. Ko jednom ušeta u taj svet i koga očara, teško da može da živi bez nje. Više od dve decenije se opersko pevanje izučava u našem gradu.
– Odsek za solo pevanje je otvoren 2001. godine. Tada sam na poziv zamenika direktora Tapai Vendela i direktora Milorada Obradovića počela da radim u Muzičkoj školi. Profesor Bursać je želeo da neko od „Josifovaca” jednog dana predaje u Zrenjaninu. Biće da je ta misija meni pripala. Kroz učionicu 26 prošlo je mnogo mladih. Došli su kako bi naučili da koriste glas, a završili su na domaćim i svetskim operskim scenama. Velika je blagodat raditi sa talentovanim pevačima, usmeravati ih, i ujedno učiti od njih. To su: Višnja Radosav, Ivan Dajić, Vesna Đurković, Sara Reštaš Glawischnig, Miloš Gavrilov, Anja Kuga, Danijela Popović Kondić, Vladimir Jakšić, Lara Malenić, Vaskrsija Kovačević i mnogi drugi. Tokom dosadašnjeg rada moji učenici su u Zrenjanin doneli više od 200 nagrada sa svih nivoa takmičenja u zemlji i inostranstvu. Okitili su se i republičkim i pokrajinskim priznanjima. Koliko je teško opersko pevanje?
– Ono je zahtevno, ali i lepo. Svaki nastup podrazumeva dosta priprema i odricanja. Sa druge strane, mora se voditi računa kako o telu, tako i o higijeni glasa. Neophodno je biti u treningu i svakodnevno vežbati. Rad i disciplina su izuzetno važni. Svako ko se odvaži da se bavi pevanjem kreće u istraživanje, jer je to kompleksna umetnost. Nije važno samo imati lep glas. To je nešto sa čim se rodimo. Bitno je znati koristiti svoj instrument. Šta vidite kao najveći izazov?
– Rad sa mladim i talentovanim đacima. Moramo ih slušati i osluškivati. Ne nametati naše želje, već zajednički ići ka putu ostvarenja njihovih želja i ciljeva. Radost je videti koliko su uspešni vaši učenici kada sedite u publici i prisustvujete njihovom debiju na operskoj sceni, koncertu. Tada se i vaši snovi ostvaruju. Ključno je poverenje između učenika i profesora, jer samo tada možete „sa lakoćom” neke stvari postići. Svaki đak je poseban i donosi nove izazove. Ne postoji „šablon” koji možete primeniti, zato što je svaki glas drugačiji. Kakva je po Vama muzička scena u našem gradu?
– Smatram da je Zrenjanin riznica talentovanih izvođača i umetnika. Zaslužuje koncertnu dvoranu i klavir. Kada bismo ih imali, verujem da bi naš kulturni život bio još bogatiji.
