Scenu je zavoleo odrastajući uz dedu Ivicu Petrova, violinistu i poznatog profesora. Stariji Zrenjaninci pamte ga pod umetničkim imenom „Jedan kao pet” i kao osnivača „Bolera”, prve škole za mlade talente u gradu. Đorđe Damjan (23) je student četvrte godine na novosadskoj Akademiji umetnosti. Obrazovanje je započeo u Osnovnoj (violina, kontrabas i saksofon), a nastavio u srednjoj (Teoretski i Odsek za dizajn zvuka) Muzičkoj školi „Josif Marinković” koju završava kao đak generacije. Bio je član Gudačkog i duvačkog orkestra, „Diksilenda” i drugih ansambala.
Usavršavao se u zemlji i regionu. Neke njegove kompozicije već su doživele izvedbe. Učio je, između ostalih, od: Branislava Gagića, Marka Pejčića, Ane Aleksić Šajrer, Bojane Maćešić, Vesne Nemčev, Senke Milisavljević, Vilme Dutine, Andreja Gigića, Gorana Kerlete i majke Dragane Damjan. Sazrevao je u omladinskom horu „Josif Marinković”. Danas je u Pevačkom društvum „Prepodobni Rafailo Banatski”. Sugrađani ga pamte kao osnivača i dirigenta popularnog orkestra „Frenk Sinatra”. Lane je formirao sastav „Tutti gli artisti”. Čine ga zrenjaninski učenici, profesori i studenti akademija iz Novog Sada, Beograda, Kragujevca i Niša. Prošlu godinu završio je humanitarnim prazničnim koncertom u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović” koji nikoga nije ostavio ravnodušnim.
Koliko Vam je porodična istorija pomogla/odmogla u odabiru profesije?
– Muzika i umetnost prate me od kada sam ugledao svet. Prvih pet godina živeli smo u jednosobnom stanu, a centralno mesto zauzimao je klavir. U familiji je postojao običaj da se za rešenje svake složenije situacije, spontano, osmisli pesma. Mogu reći i da je tata prilično kreativan, ali ne kada su melodije u pitanju. Sa majčine strane svi su se profesionalno bavili umetnošću, dok su sa očeve lekari. Ima toliko novih grana koje objedinjuju umetnost i nauku pa je i to inspirativno područje za rad.
Zašto ste se opredelili za komponovanje?
– Komponovanje mi pruža mogućnost da više istražujem. Kreativan rad me pokreće za razliku od reprodukovanja na jednom instrumentu. Mislim da nemam dovoljno kapaciteta za višesatno vežbanje određenih deonica. Divim se kolegama koji to mogu. Od momenta kada me ponese ideja, pa sve dok je ne prenesem na papir i ne uobličim, za mene ne postoje vreme i umor. Doživljavam to kao veliku transformaciju. Sam proces traje i više meseci u zavisnosti od samog dela. Studirati kompoziciju znači objedinjavati muziku i druge umetnosti. Često je pišem na određeni tekst (npr. solo pesme za određeni glas i instrumente, nekad uz naratora). Slobodan sam da kroz nju kritikujem, podstičem, upozoravam ili iznosim lični osvrt na ono što proživljavamo kao društvo ili pojedinci. Ne mogu da izostavim i saradnju sa kolegama. Sve navedeno privuklo me je ovom pozivu. Pri tome, ne može nas pobediti veštačka inteligencija. Ona nema nadahnuće niti emociju koju poseduje živo biće. U našoj struci to je potrebno više nego u bilo kojoj ili barem isto koliko u drugim stvaralačkim umetnostima.
Po čemu pamtite sastav „Frenk Sinatra”? Gde su ljudi koji su bili njegov deo?
– Bio sam srednjoškolac kada sam okupio drugare iz odeljenja u vreme pandemije. Za kratko vreme brojali smo oko 50 članova. Uz Zrenjanince, priključili su nam se Pančevci, Novosađani i Beograđani. Ogromnu podršku dala nam je moja profesorka hora i dirigovanja, Zorica Kozlovački. Bio sam bez velikog iskustva. Probe, druženja nakon njih, nastupi i takmičenja bili su za sve nas dragoceni i nezaboravni. Mnogi studiraju u inostranstvu i sa njima sam u kontaktu. Neki su i na mojoj Akademiji, dok su drugi odabrali različite profesije. Preko društvenih mreža čujem se i sa devojkom koja je svirala sa nama, a poreklom je iz Nemačke. Ima i onih koji su od prvog dana u „Frenk Sinatri”, a sada su u sastavu „Tutti gli artisti”. Ogromno poverenje imam u najbolju prijateljicu iz srednje, Aleksandru Stojšin, sekretarku ansambla. Tu je neizostavno i moja majka, profesorka muzike.
Kako sebe vidite u budućnosti?
– Treba najpre da diplomiram i upišem master. Sigurno je da ću se baviti muzikom na različite načine, ali bih možda odabrao još neki fakultet.
Da li je lako biti uspešan u Vašim vodama?
– Ne težim da mi bude lako, nego da ostanem čovek i kad je najteže. Tom idejom se vodim u životu, pa i u poslu. Ako je taj cilj ispunjen, što je za mene neophodno, onda mogu da kažem da sam ostvaren na svim poljima.
Kako gledate na umetničku scenu u gradu?
– Pre svega pratim muzičku i pozorišnu scenu. Povremeno odlazim na promocije knjiga i izložbe. Voleo bih da imam više vremena da se upoznam sa radom naših likovnih umetnika za koje smatram da su veoma značajni. Drago mi je što su kulturni događaji kod nas dosta posećeni. Barem je to moj utisak.
