Da li ćemo dočekati „bolji život”?
Piše: dr Dejan Molnar, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Odeljenje za statistiku EU (Evrostat) redovno objavljuje jedan pokazatelj pomoću kojeg se na pouzdan način može sagledavati nivo životnog standarda. U pitanju je „stvarna lična potrošnja” (Actual Individual Consumption – AIC) po stanovniku, iskazana prema paritetu kupovne moći (PKM). Ovaj indikator „saopštava” koliko zapravo proizvoda i usluga prosečan pojedinac troši (konzumira). U obračun ulaze dobra koja se kupuju (za koja potrošači plaćaju na tržištu), kao i usluge koje pružaju javni sektor i neprofitne institucije (npr. zdravstvena i socijalna zaštita, obrazovanje, subvencionisano stanovanje). Iako je Bruto domaći proizvod (BDP) po stanovniku široko prihvaćen kao mera ekonomske razvijenosti, stvarna potrošnja je prikladnija za međunarodno poređenje blagostanja. BDP per capita kazuje koliko iznosi proizvodnja po osobi, i kao takav je dobar pokazatelj privredne snage jedne države. Ipak, nije najpogodniji za merenje životnog standarda, jer ima značajna ograničenja – ne sadrži informacije o nejednakosti u raspodeli, ne uzima u obzir usluge javnog sektora, ne tretira ekološke troškove itd. Za te svrhe daleko je adekvatniji AIC po stanovniku, jer otkriva koliko ljudi stvarno troše, odnosno kako zaista žive. Podesno je i što je ovaj pokazatelj usklađen prema jednakosti kupovne moći. U pitanju je metod za upoređivanje količina dobara koje mogu da se kupe u različitim zemljama za istu svotu novca. Ovo je bitno zbog međunarodnih komparacija, jer se tako eliminiše razlika u nivou cena.
Pretpostavimo da neki proizvod u Nemačkoj košta 100 evra, dok u Srbiji za njega treba izdvojiti 10.000 dinara. Prema zvaničnom deviznom kursu (1 evro=117 dinara) njegova cena kod nas je 85 evra, što znači da je za oko 15 odsto jeftiniji nego u inostranstvu. Drukčije rečeno, 85 evra u našoj državi ima istu kupovnu moć kao 100 evra u Nemačkoj, odnosno na domaćem tržištu se za 100 evra može kupiti za 15 procenata više proizvoda (u Srbiji 100 evra „više vredi”). Prosečan nivo stvarne potrošnje po stanovniku u Srbiji tokom dužeg vremenskog intervala (2014-2024) je bio „svega” 51% proseka zemalja članica EU. Iako je tokom pomenutog perioda ostvaren određeni pomak, on je bio vrlo skroman – naš AIC per capita se sa nivoa od 49% EU proseka u 2014. povećao tek na 56% u 2024. godini. Proizilazi nedvosmislen zaključak da tokom protekle decenije nismo uspeli da se osetnije približimo evropskom standardu. Kalkulacije neumoljivo svedoče o tome koliko se u Evropi bolje živi nego kod nas. Tokom posmatranog perioda blagostanje je u proseku bilo veće u Nemačkoj (2,4 puta), Holandiji i Austriji (2,3), Poljskoj, Češkoj i Sloveniji (1,6), Rumuniji (1,5), Mađarskoj i Hrvatskoj (1,3). Manje dobara i usluga od žitelja Srbije trošili su jedino stanovnici Albanije (za 24%), BiH (za 20%) i Severne Makedonije (za 7 %). Ukoliko bi se tempo sustizanja zabeležen tokom prethodnih 10 godina nastavio, Srbija bi prosečan nivo životnog standarda u EU mogla da dosegne tek 2067! Pod istim pretpostavkama, nama bi bilo potrebno više decenija da stignemo prošlogodišnji (relativni) standard građana Nemačke (56 godina), Austrije (53), Francuske (48), Italije (42), Slovenije i Rumunije (32), Poljske (31), Češke (29), Hrvatske (26), Slovačke (24), Mađarske (20) itd. Iz navedenog sledi jedna od važnijih „lekcija” iz ekonomije – privredni razvoj i povećanje blagostanja su postupni i dugotrajni procesi.
