Piše: dr Dejan Molnar, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Krajem protekle nedelje Narodna skupština usvojila je Zakon o budžetu za 2026. godinu. Projektovan je tako da rashodi budu veći za 337 milijardi dinara (2,85 milijardi evra) od ukupnih prihoda, odnosno da fiskalni deficit bude oko 3 odsto bruto domaćeg proizvoda. Iz ovog proizilazi da će neminovno doći i do povećanja javnog duga, jer će država morati dodatno da se zaduži kako bi finansirala pomenuti manjak u kasi. Prema podacima Ministarstva finansija, tokom poslednjih 12 godina više je nego dupliran – povećan je za 2,2 puta, sa 17,7 (krajem 2012.) na čak 38,8 milijardi evra (krajem 2024). Možda i više od ovoga bi trebalo da zabrinjava njegova valutna struktura, jer je čak 58,6% ukupnih obaveza u evrima, 12,4% u američkim dolarima, oko 6,3% u drugim valutama, a „svega” 22,7% u dinarima.
Odnos između javnog duga i bruto domaćeg proizvoda (BDP-a) je jedan od najvažnijih pokazatelja održivosti državnih dugovanja. Deluje da je ovaj indikator potpuno pod kontrolom, s obzirom da je krajem septembra 2025. iznosio 43%. U pitanju je udeo koji je manji od našeg višegodišnjeg proseka (55,1% tokom perioda 2013-2024.), kao i od trenutnog proseka zemalja članica EU (oko 82%). Ipak, stvari su nešto komplikovanije nego što to deluje na prvi pogled.
BDP „saopštava” koliko je u toku jedne godine proizvedeno i na tržištu realizovano finalnih dobara i usluga na području Srbije po tržišnim cenama. U pitanju je dinarski zbir tekućih cena (tzv. nominalni BDP). Kada se ovaj iznos podeli prosečnim kursom evra, dobija se vrednost BDP-a u toj valuti. Međutim, iskazan u evrima on je samo statistička konstrukcija, a ne realna kategorija. Što je kurs evra niži, odnosno dinar jači, naš BDP izražen u evrima će biti veći. Posledično, i svi pokazatelji koji se u odnosu na njega računaju će izgledati „bolje”, između ostalih i koeficijent javnog duga. Kada bi, kojim slučajem, došlo do rasta kursa evra, odnosno do slabljenja (deprecijacije) dinara u odnosu na njega, ovaj pokazatelj bi se pogoršao.
Hipotetički, ukoliko bi dinar oslabio za 15 odsto, kurs bi bio na nivou od oko 135 dinara za jedan evro. Tada bi, praktično „preko noći”, došlo do porasta udela javnog duga u BDP-u sa 43% na oko 50%, a da se država nije dodatno zadužila ni za jedan jedini evro. Poruka (i pouka) je da zemlje koje se zadužuju u inostranim valutama nikada ne mogu imati pouzdane i potpune pokazatelje o stvarnim rizicima usled zaduženosti.
Suštinski je daleko važnije, a ređe se ističe u javnosti, pitanje koliko krediti koštaju, odnosno koliko iznose izdaci za kamate po osnovu javnog duga. Lane smo po tom osnovu poveriocima isplatili 1,54 milijardi evra, što je bilo za čak 21% više nego u 2023. S obzirom da je ovaj izdatak 2012. iznosio 603 miliona evra, proizilazi da se u toku prethodnih 12 godina trošak zaduživanja povećao za čak 2,6 puta. To je više od rasta iznosa zajmova (2,2 puta), što svedoči i o pogoršavanju uslova kreditiranja. U razdoblju 2013-2024. naša država je za troškove zaduživanja ukupno izdvojila oko 12,4 milijardi evra (u proseku više od milijarde godišnje). Pažnju privlači i činjenica da se u republičkoj kasi vremenom sve više izdvaja za plaćanje kamata inostranim poveriocima. Od ukupnih rashoda prekograničnim kreditorima i je 2012. odlazilo oko 42% (235 mil. evra), da bi se 2024. taj udeo povećao na 55% (837 mil. evra).
