Kupovina vremena nas skupo košta
Piše: dr Dejan Molnar, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Prema podacima Ministarstva finansija, tokom poslednjih 13 godina javni dug Srbije je više nego dupliran. Povećan je za čak 21,5 milijardi evra, i to sa 17,7 (krajem 2012.) na 39,2 milijarde (februara 2026.). Najveći njegov deo (10,3 mlrd. evra) potiče od prodaje tzv. evroobveznica (emitovanih na međunarodnom tržištu), kao i od izdavanja obveznica na domaćem tržištu (8,53 mlrd). Treći poverilac po značajnosti su poslovne banke kojima po osnovu uzetih kredita dugujemo 5,17 milijardi evra. Slede: Izvozno-uvozna banka Kine (2,77 mlrd), strane vlade (2,6 mlrd), Međunarodna banka za obnovu i razvoj (2,28), Međunarodni monetarni fond (2,28) i Evropska investiciona banka (1,83). Preostali deo (9%) čine manje pozajmice od Banke za razvoj Saveta Evrope (809 miliona evra), Evropske banke za obnovu i razvoj (616 mil), Nemačke razvojne banke (509 mil.). Kada su u pitanju vlade drugih zemalja, oko 70 odsto naših dugovanja je prema Ujedinjenim Arapskim Emiratima (UAE). Prethodne nedelje Vlada je usvojila predloge zakona kojima se predviđa pomeranje rokova upravo za otplatu dva velika zajma (od po 1 milijardu dolara), koje je Srbija uzela od UAE. Jedna milijarda je zajmodavcima trebalo da bude vraćena u avgustu, a druga u decembru 2026. Prvi kredit datira još iz 2014, a drugi je iz 2022, pri čemu su oba imala istu svrhu – finansiranje podrške budžetu, odnosno javnim finansijama naše zemlje. Prvobitan plan je bio da se ove obaveze izmire u toku 2024. godine, ali je umesto toga rok produžen za dve godine (do 2026), da bi se sada prolongirao za dodatnih godinu dana (do 2027). U međuvremenu, zajam iz 2014. je poskupeo sa dva na četiri procenta, dok je kamata na kredit iz 2022. povećana sa tri na četiri odsto. Nadležno ministarstvo u svom obrazloženju navodi da je glavni razlog za najnovije odlaganje isplate glavnice potreba da se „očuva stabilnost sistema javnih finansija i sprovođenje budžeta prema usvojenom planu“.
Veoma važno pitanje, koje nije u dovoljnoj meri zastupljeno u javnosti, je koliko zajmovi koštaju, odnosno koliko iznose izdaci koje naša država ima na ime kamata. Lane je po tom osnovu poveriocima isplaćeno čak 1,6 milijardi evra, što je za 26,8% više nego u 2023. S obzirom na to da je ovaj izdatak 2012. iznosio 603 miliona evra, proizilazi da se u toku prethodnih 13 godina trošak zaduživanja povećao za čak 2,7 puta. Tokom razdoblja 2013-2025. troškovi našeg javnog duga su ukupno iznosili oko 14 milijardi evra (u proseku 1,08 milijardi godišnje). Produžavanje roka za izmirenje 2 milijarde dolara prema UAE za dodatnih godinu dana, po kamatnoj stopi od 4%, znači da ćemo kao društvo morati da izdvojimo dodatnih 80 miliona dolara. Poverioci „žive“ od toga što drugima pozajmljuju novac. U interesu im je da zajmovi budu što dugoročniji, jer tako ostvaruju više prihoda po osnovu finansijskih plasmana. Suprotno, dužnicima se više isplati da se krediti brže otplaćuju, jer je tada ukupan trošak manji. Utisak je da država „kupuje vreme“ i odgađa izmirivanje velikih obaveza, ali treba imati u vidu da ovakav „manevar“ ni u kom slučaju nije besplatan. Štaviše, koštaće poreske obveznike oko 6,7 miliona dolara mesečno. Očito postoji dobar razlog zbog kojeg su donosioci odluka povukli potez kojim će dodatno opteretiti budžet, a sve ukazuje na prisustvo problema u državnoj kasi, odnosno na određene poteškoće u domenu fiskalne stabilnosti.
