Kao jedan od najbržih vaterpolista, prestrojio se iz kolektivnog sporta u individualce i 1996. godine postao rekorder SR Jugoslavije, reprezentativac u sprinterskoj plivačkoj disciplini – 50 metara slobodno. Za advokate „krivičare” kažu da su kao hirurzi u medicini: skloni invazivnim terapijskim metodama. Idu „po dubini”, za razliku od parničara „građanaca”, koji predmetima pristupaju više „po širini”.
Sportske sklonosti kao da su imale uticaja na advokatske preokupacije Vićentija Darijevića. Ali u sudskoj areni on nije sprinter, kao u plivačkom bazenu.
„Oni koji dospeju u nezavidnu poziciju da se brane od krivice u krivično-pravnom smilu” – veli on – „obično su nestrpljivi i zabrinuti. U takvim trenucima pokušavam da ih umirim. Obično im kažem: ‚Nema brzo oslobođenih, ima samo brzo osuđenih‘.”
Dok razgovaramo u njegovoj kancelariji, u kojoj radi zajedno sa koleginicama, advokaticama Marijom Cvejanov i Deanom Berak i pripravnicima, Darijević kaže da se lično kao advokat bavi isključivo krivičnim pravom. Advokatura je za njega intelektualni, ali istovremeno i „rudarski” posao, koji zahteva da se na rapolaganju klijentima bude 24 časa.
„Reklo bi se da krivičari igraju filmske, dok parničari igraju pozorišne uloge. Time ne mislim da umanjujem značaj kolega parničara „građanaca”. Štaviše, mislim da je njihovo znanje suptilnije, složenije, šire i svakako u značajnoj meri primenjivije u životu u odnosu na znanje krivičara „ – kaže advokat koji je 2000. godine u Zrenjaninu osnovao advokatsku kancelariju i za kratko vreme postao jedan od traženijih branilaca u krivičnim procesima.
Darijević i njegovi saradnici u proseku imaju petnaestak krivičnih suđenja nedeljno, uključujući procese u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Kragujevcu, Nišu, Smederevu, Vršcu… Na području Vojvodine ova kancelarija jedna je od najzastupljenijih u odbranama u predmetima koji se vode u Posebnom odeljenju Višeg suda u Beogradu, u javnosti poznatom kao „Specijalni sud”.
Posao advokata ima sličnosti sa profesijom psihologa ili novinara, koji takođe „preuzimaju na sebe tuđe brige”…
Kod advokata krivičara taj stepen odgovornosti posebno je izražen. Kao branilac, vi ste svakog dana u pritvoru kod svojih klijenata i sami proživljavate ono što oni doživljavaju u svojim ćelijama ili pritvorskim jedinicama i sudnicama. Delite njihova nadanja i razočarenja. A posle toga kontaktirate rodbinu i prenosite utiske. Takođe. klijentima prenosite informacije od članova njihove porodice i prijatelja koji nisu u mogućnosti da direktno kontaktiraju, jer se lice ne nalazi na slobodi. Neretko se dešava da tada morate biti i psiholog, ali i novinar, kako biste na pravi način preneli određenu informaciju, naročito ako je reč o nekoj lošoj vesti.
Sa druge strane, laici često imaju „moralne zamerke” na posao advokata krivičara.
Advokati krivičari nose dodatnu veliku hipoteku ovog posla. Naime, ljudi izvan struke skloni su da postavljaju pitanje kako možemo da branimo lica koja su osumnjičena za teška krivična dela ili za koja znamo, čak i pre formalnog suđenja, da su i izvršila krivična dela. Treba imati na umu da mi branimo osobe, odnosno lica koja su osumnjičena ili optužena za izvršenje krivičnog dela, a ne branimo sam zločin, odnosno krivično delo. Branimo okrivljene i njihova prava, jer ta prava jesu proizvod zakona i Ustava koji su doneti na osnovu opšte želje jednog društva. Braneći njih, branimo i ustavne i zakonske odredbe, kao i ljudska prava uopšte. Sa druge strane, država preko svojih organa – policije i javnog tužilaštva, goni osumnjičene za krivična dela, dok im sud, kao takođe državni organ, sudi i presuđuje. Upravo zbog učešća državnih organa i društvenih dobara koja oni štite, krivični postupci i advokati krivičari i jesu na udaru javnosti, i često su predmet ocena i kritika.
Kažete da je u advokatskom poslu poverenje između klijenta i branioca od presudne važnosti…
Na tome insistiram, jer je od velikog značaja da klijent svom braniocu kaže punu istinu, kako bi ovaj mogao postaviti najbolju odbranu. Poverenje između klijenta i advokata predstavlja osnovni preduslov za pružanje kvalitetne advokatske usluge i pravne pomoći.
Na šta konkretno mislite kad kažete da u radu sa klijentima niste diplomata?
Ljudi koji se obraćaju za pomoć često imaju teži pravni problem, tim pre što se radi o krivično-pravnoj problematici. Pre svega se trudim da budem realan prema klijentima. Primaran cilj jeste dobiti oslobađajuću presudu ili sudsku odluku koja nije kazna zatvora. U težim slučajevima, ja ih podsećam, što oni najčešće i znaju, da je mogućnost kazne zatvora realna i da pred nama ima puno prepreka. Ukoliko je zaista očigledno da je u tim težim slučajevima realnija opcija osuđujuća presuda, kažem im: „Hajde ako se i sapletemo na neku od tih mnogobrojnih prepreka, da pre svega poradimo na tome da što manje zaboli.” Takođe im kažem da se u ovoj kancelariji ništa ne obećava, jer krajnje je neozbiljno davati bilo kakvo „sigurno obećanje” ili „garanciju” u krivičnom postupku gde je toliko faktora koji imaju uticaj na ishod, poput policije, javnog tužioca, sudskih veštaka, svedoka, raznih dokaza i sudija u prvom, pa potom i drugom stepenu. Drugim rečima – kako kaže popularna izreka – „kloni se advokata koji garantuju i obećavaju”.
Imate dobru saradnju sa drugim kancelarijama?
Naša kancelarija najviše sarađuje sa poznatom beogradskom advokatskom kancelarijom Krste Bobota, Zrenjaninca koji je nakon završenog Pravnog fakulteta, za razliku od mene, ostao da radi u Beogradu, najpre kao sudija, a potom i kao advokat. Branimo zajedno u mnogim krivičnim postupcima. Između ostalog zajedno smo radili i na odbrani nekadašnjeg gradonačelnika Zrenjanina Gorana Kneževića, koji je, kao što je poznato, u potpunosti oslobođen krivice. Trenutno radimo i na slučaju Razvojne banke Vojvodine u Specijalnom sudu. Za mene je velika čast što sarađujem sa Krstom Bobotom, koji je vrhunski advokat krivičar. Angažovan sam i u slučajevima odbrane predsednika Opštine Nova Crnja, zatim „Jugoremedije”, IPOK-a, BEK-a, „Saobraćajaca”, „Transpetrola”, „Azotare”…
Da li je neko imao poseban uticaj na razvoj vaše advokatske karijere?
Uglavnom sam pokušavao da od svakog kolege preuzmem ono što mislim da je najbolje. Zrenjanin ima odlične advokate. Značajan uticaj na mene imao je i Bogoljub Stankov, poznato ime pravosuđa u Zrenjaninu, nekadašnji sudija a kasnije i advokat, nažalost sada pokojni, sa kojim sam zajedno radio dugi niz godina. On je imao ogromno pravničko znanje i iskustvo koje mi je nesebično prenosio.
Odnedavno ste angažovani i u jednom neobičnom međunarodnom procesu?
To je interesantan slučaj, redak u sudskoj praksi – da naša država preuzme krivično gonjenje protiv naših državljana za krivična dela koja su izvršena u inostranstvu, a da ne spadaju u domen ratnih zločina ili genocida. Naime, reč je o krivičnom postupku za teško ubistvo koji je pokrenut u Nemačkoj. Tim povodom – što nije čest slučaj – našu kancelariju je u dva navrata posetio Džejms Šerf, glavni javni tužilac u Berlinu.
Kakav je vaš stav o tome kao branioca optuženih?
Moram primetiti da je povodom ovog događaja, na istoj činjeničnoj građi, jedan čovek pred Nemačkim sudom oslobođen krivice u ovom slučaju. Sa druge strane, ovde treba primeniti načelo reciprociteta, na šta obavezuju i odredbe važećih zakona. Mi ćemo kao odbrana zahtevati od nemačke države da dostavi dokaze o reciprocitetu, odnosno da i Nemačka goni svoje državljane za krivična dela koja su izvršili u državi Srbiji. Ja sam u toku postupka tražio tu potvrdu i još uvek je nisam dobio. U Srbiji je pokrenut krivični postupak protiv naših državljana, a da prethodno nije potvrđeno postojanje načela reciprociteta između Nemačke i Srbije.
Za petnaestak godina rada, da li se iskristalisao neki moto ili mudrost profesije?
Pošto je advokatura vrlo praktična profesija, praksa donosi te izreke, mudrosti i sentence. Ovaj posao jeste intelektualni posao jer se zasniva na znanju, ali je isto tako i svojevrsni zanat. Jedna od izreka koju koristim je: „Kad činjenice govore, bogovi ćute”. Na latinskom postoji slična sentenca – „Da mihi factum, dabo tibi ius” („Daj mi činjenice, daću ti pravo”.). Ja sam tu sentencu malo „prilagodio”. Zapravo je to rečenica koja je izrečena kada sam davao intervju u vezi sa jednim poznatim procesom. Nažalost, u paksi to nije baš uvek tako. Sve u svemu, pravda je u pravu neostvarena ideja, kao što je idealizam u politici utopija.
U javnosti preovladava uverenje da se ljudi u poznatim sudskim procesima u novije vreme pretežno oslobađaju…
To je potpuno pogrešna predstava. Mediji ne izveštavaju u tolikoj meri o ljudima koji su osuđeni. Ima i toga, ali to nije toliko „zvučno”. Ukoliko se i objavi da je neko oglašen krivim, to se smatra normalnim. Podatak koji nije za pohvalu je da poslednjih godina u Srbiji ima svega oko 4 odsto oslobađajućih presuda. Od svih članica Saveta Evrope, naša zemlja ima najmanje oslobađajućih presuda, što je zabrinjavajuće. Na primer, u Hrvatskoj je oko 15 odsto oslobađajućih presuda, čak je i za taj procenat ova država dobila zamerku od nadležnih organa Evropske unije – da je i to mali broj.
Šta je uzrok tako malom broju oslobađajućih presuda kod nas?
Ovaj problem će postojati sve dok sud i tužilaštvo sede na „istoj grani”. Oni se čak u Srbiji po pravilu nalaze i fizički u istoj zgradi. To već u startu znači da su tužilaštva u povlašćenom položaju u odnosu na branioce. Zakon imperativno nalaže ravnopravnost stranaka u postupku, što u praksi nije uvek slučaj. Zamislite da neki advokat branilac ima advokatsku kancelariju u zgradi suda! Nažalost, danas u krivičnom pravu u Srbiji odbrana pretežno mora da dokazuje nevinost, umesto da tužilaštvo dokazuje krivicu optuženog.
Kako stoje stvari u ovom domenu u drugim državama?
U većini država Evropske unije sudovi i tužilaštva su u svakom smislu razdvojeni, da ne govorim o anglosaksonskom sistemu, gde bi bilo nepojmljivo da je drugačije. Zato je i broj oslobađajućih presuda, primera radi u SAD, veći nego što je slučaj u zemljama gde se primenjuje takozvani evrokontinentalni sistem.
SLUČAJ RAZVOJNE BANKE
Proces sa Razvojnom bankom Vojvodine pred Specijalnim sudom u Beogradu traje već prilično dugo. Trenutno je u toku izvođenje dokaza, tačnije nalazi se u fazi tzv. dokaznog postupka. To je interesantan slučaj u kojem, ako „zagrebete” činjeničnu građu, vidite da ima i „nepravnih” elemenata. Reč je o banci čiji su zaposleni na rukovodećim mestima prvenstveno imali želju da pomognu dva velika privredna sistema koja su i predmet ovog krivičnog postupka („Borovica grupacija” i „Unihemkom”) na šta se odnosio i najveći deo plasmana novčanog kapitala banke. S obzirom na to da je privreda, naročito tih godina, zbog sveopšte svetske ekonomske krize, bila u velikim problemima, teško je mogla da servisira svoje obaveze i kamate, upravo kao i ova dva velika i do tada uspešna privredna subjekta. Stoga je banka bila primorana da bira – ili će uništiti ova dva privredna sistema time što će ih gurnuti u stečaj, usled čega bi veliki broj zaposlenih ostao bez posla, ili će im, radi dugoročne dobiti i banke ali i ovih subjekata, pomoći time što će im davati određene ekonomske ustupke i uslove u vraćanju kredita koji će im olakšati poziciju, omogućiti im da prežive tešku ekonomsku krizu. Ono što je banka činila bilo je, po mišljenju odbrane, opravdano, jer vam danas ne treba posebno ekonomsko znanje da neki privredni subjekt gurnete u stečaj, a time i ugrozite egzistenciju mnogobrojnih zaposlenih. Druga je stvar pokušati pomoći kompaniji da opstane i da sutra postane opet solventan klijent kao što je bio i pre krize. To ne prouzrokuje samo ekonomske, već i značajne socijalne efekte.
REKTOR NIKOLIĆ: NE POSTOJI RAZLIKA
– Novosadski univerzitet povezuje Novi Sad, Zrenjanin, Suboticu i Sombor. Ne postoji razlika kada je u pitanju kvalitetan program, način organizacije i opremljenost. Na UNS-u studira pedeset hiljada studenata, radi pet hiljada profesora, saradnika, straživača, ima 14 fakulteta i dva naučno-istraživačka instituta. Tehnički fakultet u Zrenjaninu je na pravom putu, napravljen je značajan iskorak, uz mudru i pragmatičnu politiku – rekao je rektor Novosadskog univerziteta, prof. dr Dušan Nikolić.
