Ko plaća, taj se pita
Piše: dr Dejan Molnar, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Poznato je da funkcionisanje srpske privrede u ogromnoj meri zavisi od inostranih izvora finansiranja. To važi kako za javni, tako i za privatni sektor. Otuda, valjda, i ovdašnji sveprisutni strah pri samoj pomisli da bi stranci mogli da „zavrnu slavinu” iz koje nam dotiču različiti oblici podrške (krediti, donacije, grantovi, garancije). Na kraju 2025. ukupan spoljni dug Srbije dostigao je iznos od čak 51 milijardu evra, od čega se 51% (26 mlrd. evra) odnosilo na javni, a 49% (25 mlrd. evra) na privatni sektor. Osim nemalog iznosa, posebno zabrinjava tempo novog zaduživanja u poslednje vreme. Naše kreditne obaveze prema strancima su tokom perioda 2018-2025. duplirane(!), odnosno povećane su sa 25,5 na 51 milijardu evra. Pri tome, tokom ovog razdoblja javni sektor (država) se nešto manje zadužio (+12 mlrd. evra) u poređenju sa privatnim (+13,5 mlrd. evra). Zaduživanje se intenziviralo nakon pandemije korona virusa – dodatne pozajmice po godinama (u milijardama evra) su iznosile: u 2018. (+1,1), 2019. (+1,5), 2020. (+2,5), 2021. (+5,7), 2022. (+5,3), 2023. (+2,5), 2024. (+4,6) i 2025. (+2,3).
Svrsishodnost i opravdanost pozajmljivanja se, između ostalog, procenjuju i na osnovu ostvarenog efekta u pogledu prirasta domaće proizvodnje, odnosno na bazi toga koliko dodatnog BDP-a se stvara po jedinici dodatnog eksternog duga. Pomoću pomenutog pokazatelja se može sagledavati doprinos inostranog kapitala privrednom rastu, odnosno, efikasnost pretvaranja novog duga u ekonomsku aktivnost. Iako nije u pitanju direktna uzročno-posledična veza, ovaj indikator neretko je koristan dopunski alat prilikom analiziranja održivosti spoljnog duga.
Baza podataka Međunarodnog monetarnog fonda (MMF-a) o stanju spoljnog duga i vrednosti (nominalnog) BDP-a pruža mogućnost za odgovarajuće proračune. Tokom perioda 2018-2024. tzv. marginalni koeficijent efikasnosti spoljnog duga u slučaju Srbije iznosio je 1,8. To znači da je po svakoj dodatnoj jedinici eksternog zajma ostvarivano povećanje BDP-a za 1,8 jedinica. Među zemljama Zapadnog Balkana, u istom intervalu, znatno veća efikasnost inostranih kredita zabeležena je u Albaniji (11), BiH (10) i Crnoj Gori (4,4), dok je u Severnoj Makedoniji ona bila manja (1,02). U prilog tvrdnji da se dotok prekograničnih finansijskih sredstava uvećava brže od proizvodnje svedoče i sledeći proračuni. Nominalni BDP Srbije (iskazan u evrima) se tokom perioda 2018-2025. povećao ukupno za 98,4%, dok su istovremeno naše obaveze prema inostranstvu porasle više – za 100,4%. Isplativost dodatnog zaduživanja zavisi u najvećoj meri od svrhe na koju će se utrošiti. Sledi zaključak da su se ta sredstva u većoj meri mogla koristiti u Srbiji za produktivne namene, odnosno za finansiranje efikasnijih projekat koji bi doveli do većeg rasta vrednosti proizvodnje. Proizilazi da naš razvojni model daje određene rezultate u pogledu uvećanja BDP-a, ali po cenu rastuće i izražene zavisnosti od inostranstva. Posledično, jasno je zbog čega je (ekonomski) suverenitet naše zemlje nizak. Aktuelni privredni rast obezbeđuje se tako što se budućim generacijama stavlja „hipoteka na ekonomsku samostalnost/nezavisnost”.
