Verovatno mnogi Zrenjaninci ne znaju da njihov grad ima vekovnu istoriju sindikalnog delovanja u borbi za prava radnika koja datira čak od 1871. godine kada je grad na Begeju još bio u sastavu Austro-Ugarske carevine. Radnici Zrenjanina i njihove sindikalne organizacije su u to vreme bili izuzetno progresivni i tražili su ne samo stručno usavršavanje, već i kulturno uzdizanje, pravo na slobodnu nedelju, ukratko sve ono što se danas uzima zdravo za gotovo kad su u pitanju prava zaposlenih. Na svom industrijskom vrhuncu, Zrenjanin je imao više od 50.000 zaposlenih lica.
Nažalost, ratovi, sankcije loše privatizacije poprilično su srozale taj broj. Istina, poslednjih godina stvari su počele da se polako menjaju, došle su neke nove kompanije, ima najava da će ih u budućnosti biti još biše, ali teško da će se broj zaposlenih vratiti na onaj iz bivše Jugoslavije.
SOCIJALNI DIJALOG
Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Vojvodine (NSPRV) obeležava 30 godina rada i prema rečima Ranka Hrnjaza, predsednika, to je najstariji nezavisni sindikat u jugoistočnoj Evropi.
– Naš sindikat se 30 godina bori za neku vrstu integracije sindikalne scene, ali i pored našeg truda, moram da kažem da nikad nismo imali gore stanje u sindikatima, dok je položaj radnika svakim danom sve teži – ocenio je Hrnjaz za naš list.
– Socijalni dijalog je nešto o čemu se samo priča u javnosti, ali od njega nema ništa. Kod nas se socijalni dijalog vodi isključivo preko pravosudnih organa, sve naše zahteve mi moramo da ostvarimo preko sudova, što i nas i državu košta mnogo vremena i sredstava. Mi praktično od 2006. godine nemamo neke razgovore sa Vladom, od tada je situacija sve lošija i danas vas samo obaveste šta će biti i kako će biti, bez nekih pregovora. Imate i paradoks da ja, kao predsednik sindikata, lakše mogu da stupim u kontakt sa nekim ministrom, nego sa nekim na lokalu.
Zakon o radu kojim se država hvali i koji je donesen 2014. godine, dobar je primer nedostatka dijaloga. Recimo on propisuje da invalide rada, znači osetljivu kategoriju stanovništva, možete da izbacite bez ičega iz firme. To je zakon koji je donesen po meri poslodavaca, a ne radnika.
Što se tiče protesta koji se održavaju svakog 1. maja, naš sindikat neće učestvovati na njemu, ne zato što on nije potreban, već zato što ga vode sindikati i ljudi koji navodno vode socijalni dijalog u Srbiji, a kao što sam već rekao – od njega nema ništa. Pravi sindikati ne učestvuju u tome da ne bi dali legitimitet onima koji, pod parolom da rade za radnike, ustvari donose zakone na štetu tih istih radnika – izjavio je Ranko Hrnjez, predsednik NSPRV- a.
Govoreći o položaju prosvetnih radnika, Hrnjaz kaže da je on izuzetno težak, a da ga još više otežava zabrana zapošljavanja u javnom sektoru.
– U prosveti imate oko 25.000 ljudi koji rade na upražnjenim mestima, ali rade na određeno vreme zbog zabrane zapošljavanja. To su mahom žene i ta zabrana im onemogućava da planiraju porodicu, što opet, utiče na natalitet – zaključio je Hrnjaz.
HOD UNAZAD
Dok NSPRV bojkotuje proteste 1. maja, njihove kolege iz Samostalnog sindikata Srbije (SSS) će ići na protest, ističe za list „Zrenjanin” Nikola Kovačević, predsednik SSS-a za Zrenjanin i opštine Sečanj, Žitište, Titel i Novi Bečej.
– Mi smo baš u Somboru ovih dana obeležili 116 godina našeg Sindikata, vidite, radnici su pre 116 godina prolivali svoju krv za takozvane tri osmice (8 sati za rad, 8 sati za odmor i 8 sati za san), a danas je to misaona imenica – rezignirano ukazuje Kovačević.
– Kad kažemo Dancima, sa kojima sarađujemo niz godina, da kod nas radnik ide na posao mesecima, a da ne prima lični dohodak, oni ne mogu to da shvate. Kod nas da bi radnik dobio ono što mu po zakonu pripada, on mora na sud i mora da potroši čitavo bogastvo na advokata i ta suđenja traju godinama, što na kraju dovodi do toga da radnik državi, na ime taksi i za sudove, mora da isplati možda i više novca nego što je na početku parnice tražio. On to, naravno, nema, tako da čim taj radnik nađe negde posao i primi prvu platu, država mu odmah od plate odbije ono što je dužan njoj, sudovima, advokatima… Ja mislim da se za ovih 116 godina malo toga promenilo, rekao bih da mi idemo unazad kada se pogleda kakav je danas položaj radnika. Stalno se priča o decentralizaciji u državi, ali ja bih rekao da nikad više nije bila centralizovana – izjavio je predsednik Nikola Kovačević.
A KOJI SU LEGITIMNI?
Aktivista Srpske napredne stranke i osnivač Radničkog pokreta Zrenjanina Milena Prstojević, međutim, smatra da su sindikati ranije bili mnogo aktivniji u borbi za prava radnika.
– Mi smo se za naša prava borili u okviru radničkog zbora u našem preduzeću. a minimalac koji se danas smatra normalnim, mi smo primali samo ako je kolektiv bio ugrožen. Onda bi svi solidarno pristajali na minimalac, inače mi nismo prihvatali da u normalnim okolnostima živimo od minimalne plate. Pitanje koje se samo postavlja jeste kako se finansiraju svi ti sindikati i kako je moguće da pojedine vođe sindikata imaju stotine hiljada evra na svojim računima? Toliki novac radnici za koje se navodno bore, neće zaraditi za ceo život – smatra Milena Prstojević.
– Država bi trebalo da jednom za svagda reši pitanje sindikata, treba im smanjiti broj – da se utvrdi koji su legitmni, ko se tu bori za radnika, a ko za sebe, jer od ovih silnih sindikata koji se stalno pojavljuju, radnici nemaju praktične koristi. Recimo, bilo bi za sve korisno da se sindikati organizuju poput onih u Nemačkoj – ocenila je Milena Prstojević.
