U Zrenjaninskoj biblioteci je nedavno održano čitalačko popodne, a na repertoaru su bile priče koje nemamo često priliku da čitamo, posvećene ljudima koji se, zbog svoje pozicije u društvu i pripadnosti određenoj društvenoj grupi, suočavaju sa nerazumevanjem i stigmatizacijom. Međutim, specifičnost ovog čitalačkog susreta pre svega je bila u tome što su čitaoci sa svojim knjigama razgovarali, slušajući ih i postavljajući im pitanja – jer su knjige bile ljudi.
Reč je o projektu „Živa biblioteka – ne ceni knjigu po koricama” Saveta Evrope. Čitanje funkcioniše tako da je svaka „knjiga” na raspolaganju dvadesetak minuta, a volonteri vode računa o broju čitalaca, o tome da pitanja ne budu suviše lična, a pri ruci su kada je „knjigama” potreban predah.
SLOVO T U LGBT
Učesnici, među kojima je najviše mladih sugrađana, pažljivo slušaju ispovesti HIV pozitivne osobe, sestre bivšeg narkomana, gej momka, transrodne osobe, slepog čoveka i devojke koja radi sa decom koja imaju smetnje u razvoju. Čitaoci su ljubopitljivi i pomalo obazrivi, a žive knjige su svojim otvorenim pristupom činile da razgovor teče prirodno.
– Malo se znalo i o LGB, a kamoli o ostalim slovima skraćenice LGBT (smeh). Da, velika većina ljudi je neupućena da postoje transrodne osobe, mada se sada u medijima o tome govori više nego ranije. Ja sam rođen kao devojčica – kaže sagovornik, koji predstavlja životnu priču transrodne osobe.
– Unutrašnji osećaj roda i pol – njihova spoljašnjost, kod transrodnih osoba se ne poklapaju. Pritom one ne žele da izvrše bilo kakve operacije. Transseksualne osobe takođe ne osećaju da su im usklađeni rod i biološki pol, ali one prolaze kroz intervencije, hirurške i hormonalne, kako bi bile ono što zapravo jesu – objašnjava naš sagovornik i nastavlja.
– Sa svojih pet-šest godina znao sam da se ne osećam kao devojčica. Ali kada si tako mali, ne znaš kako to da imenuješ. Mislio sam da nešto nije u redu sa mnom i da se to samo meni dešava. Imao sam sreću da mi roditelji nisu branili da oblačim mušku garderobu i imam kratku kosu. Imao sam i „muške” i „ženske” igračke. Nisu me terali da se igram samo sa lutkama.
Čitaoce je potom zanimalo kako su ga prihvatili prijatelji.
– Ja sam javno autovan (obznanio sam svoj rodni identitet), pričao sam o sebi i u medijima. Nisam zbog toga izgubio drugove i drugarice, oduvek sam izgledao kao dečak, ali sam se naravno bojao da li će neko prestati da se druži sa mnom, kako će objasniti svojim roditeljima. Srećom, do sada nisam doživeo ništa loše.
Na pitanje da li mu je teško da razgovara o ličnim pitanjima i drugima objašnjava svoju priču, akter transrodne knjige ističe da uglavnom nije.
– Inače se bavim aktivizmom i mislim da time pomažem boljoj vidljivosti i razumevanje trans osobama. Kada kažeš ljudima da je neko promenio pol, oni zamišljaju nekakvog vanzemaljca (smeh).
BEZ SAŽALJENJA I TRAGIKE
Iako nije običaj da se žive knjige predstavljaju imenom i prezimenom, jedna od njih je to prihvatila – u pitanju je poznati Zrenjaninac Slavoljub Epifanić, sportista, planinar, putnik, koji je govorio o iskustvima slepe osobe. Najpre se osvrnuo na medije.
– Radio sam emisiju „Ima li problema” na radiju „Kojot” kod pokojnog Đoke Vojnovića. Primetio sam bio da nema sadržaja o osobama sa invaliditetom i on mi je predložio da napravim emisiju o tome. Mnogo sam kod njega naučio. Posle sam savladao i program za montažu „Saund fordž”, tako da mogu samostalno da napravim kompletnu emisiju – od snimanja na terenu do sklapanja i emitovanja.
Slavoljub smatra da osobe sa invaliditetom nisu dovoljno zastupljene u medijima ni kao novinari ni kao sagovornici.
– Nisu interesantni nekom opštem miljeu. Ujutru kada preslušavam vesti, sad mi je to već smešno, a zapravo je tužno – ubistva, saobraćajne nesreće, a ako nema dovoljno tragedija kod nas, onda se nađe neka država gde se dešavaju takve stvari, a za koju čak ni ne znamo gde se nalazi. Poražavujuće mi je to što je akcenat na tragičnim stvarima koje će plašiti ljude. Nema afirmativnih tema da ulepšaju dan. Naravno, ima i stereotipa koje ne volim: jadni slepi, gluvi. Akcenat medijskog sadržaja treba da bude na nečemu što je od koristi svima nama.
„Knjiga Slavoljub Epifanić” potom je stigla i do poglavlja kretanje u gradu.
– Obožavam Zrenjanin, u njemu žive fantastični ljudi i zbog njih ne razmišljam o iseljenju, ali je grad poprilično nepristupačan, bez obzira na to što je ravan – počevši od trotoara, stepeništa, liftova. Pritom ne mislim samo na slepe – kao planinaru i sportisti neravna staza mi nije problem, ali ljudima u kolicima ili roditeljima sa malom decom neke deonice u gradu su nesavladive – ističe on.
Čitalačka sesija od 20 minuta brzo prođe, a čitaoci dugo ostaju pod utiskom priča, koje im neretko u svakodnevnom životu promaknu. Koncept „Žive biblioteke” nastavlja se i po okončanju čitalačkog susreta ako kod učesnika probudi empatiju i želju da saslušaju drugoga.
Koordinator projekta je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, uz podršku Ministarstva omladine i sporta. Ovaj projekat se već sedam godina sprovodi u Srbiji, a ovoga puta je Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin” bila partner, zajedno sa obučenim volonterima Kancelarije za mlade i Unije učeničkih parlamenata.
Milana Maričić
TINEJDŽ DOBA
Nevena Stojanović i Aleksandar Sabo, predstavnici Unije učeničkih parlamenata Zrenjanina, na poziv Edukacionog centra Leskovac, prošli su u Nišu trodnevnu obuku o programu „Živa biblioteka”.
– Svideo nam se ovaj projekat jer pomaže da se razbiju predrasude. Aleksandar i ja smo primetili da stereotipi nastaju najviše u tinejdž dobu. Puno je stresa zbog škole, društva, gledate da se uklopite, pogotovo kada tek krenete u srednju. Čim drugi primete da ste malo drugačiji od većine, počinju da vas diskriminišu, neće da se druže – kaže Nevena Stojanović.
HRABRI LJUDI
Učenice Ekonomske škole, petnaestogodišnje Sara Lalić i Katarina Sabo oduševljene su projektom „Živa biblioteka”. Kažu da nam nedostaje razumevanja za drugoga, a da su se temom diskriminacije u školi bavili na časovima građanskog vaspitanja.
– Čini mi se da u društvu postoje velike predrasude o ljudima koji su ovde govorili. Prva „knjiga” koju sam danas pročitala bila je o devojci koja radi sa decom sa invaliditetom i smetnjama u razvoju. Radila je i sa decom iz doma i rekla je da je u početku osuđivala roditelje koji su ih napustili, što i ja trenutno radim, ali je objasnila da je posle shvatila da svako radi ono što misli da je najbolje za svoje dete. To ću zapamtiti. Svi ljudi koju su došli da pričaju o sebi, veoma su hrabri – kaže Katarina Sabo.
