Obazrivo tumačiti podatke o prosečnoj zaradi
Piše: dr Dejan Molnar,
vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Za decembar se najavljuje povećanje zarada za zaposlene u javnom sektoru (zdravstvo, vojska, policija, državna administracija itd.), kojih ima oko 600.000. Rast zarada koje se isplaćuju iz budžeta uticaće i na povećanje prosečne zarade u zemlji. Međutim, da li bi dostizanje prosečne zarade od 500 evra značilo i povećanje životnog standarda za sve ljude u zemlji?
Kada se razmatraju nivo i dinamika zarada, treba imati u vidu da se za te svrhe koristi više statističkih pokazatelja. Nacionalni statistički zavodi obračunavaju i objavljuju prosečnu, medijalnu, modalnu i minimalnu zaradu. Prosečna zarada se može izračunati tako što se suma/masa zarada svih zaposlenih lica u jednoj zemlji podeli brojem zaposlenih. Tako izračunata brojka nam kazuje koliko u proseku zarađuje zaposleni radnik. Međutim, prosek ne znači da neko u realnosti zaista i zarađuje toliko, kao što nam prosečna vrednost ne pruža informacije o tome kako su zarade zaista raspoređene među zaposlenima. Osim toga, prosek je veoma „osetljiv” na ekstremne vrednosti – mali broj visokih zarada može značajno da uveća prosek, iako se za većinu radnika zarada zapravo i ne mora menjati. Da bismo bolje shvatili o čemu je reč, poslužimo se sledećim pojednostavljenim primerom. Zamislimo da imamo 4 radnika: prvi ima platu 20.000 dinara, drugi 30.000, treći 50.000, a četvrti 120.000 dinara. Prosečna zarada koju ostvaruju iznosi 55.000 dinara (slično toliko je iznosila i prosečna zarada u Srbiji u julu 2019. godine). Međutim, vidimo da čak troje od četiri radnika iz našeg primera ima zaradu ispod proseka, dok samo jedan ima platu veću od proseka. Pri tome, prvi radnik zarađuje čak za 64% manje od proseka, drugi ima zaradu koja je od proseka niža za 45%, dok prihod trećeg za prosekom zaostaje 9%. Jedino su primanja četvrtog radnika veća od proseka, i to za čak 118%. Kao što se može zaključiti, iza „umerenog” proseka mogu da se „kriju” ekstremne vrednosti. Premda se, zbog lakoće izračunavanja, prosečna zarada često koristi, kvalitet informacija koje nam pruža je upitan. Za odgovarajuće zaključke nam treba još podataka.
Zbog toga se uz prosečnu zaradu izračunava i tzv. medijalna zarada, koja zaposlene deli na dve, po broju, jednake grupe – 50% koji imaju veću i 50% onih koji imaju manju zaradu od medijalne. Prednost ovog pokazatelja je što nije osetljiv (ne reaguje) na ekstremne vrednosti. Ako bi u našem primeru medijalna zarada bila 40.000 dinara, to bi značilo da dva radnika od četiri (njih 50%) imaju zaradu koja je niža od medijalne i da dva radnika (njih 50%) ostvaruju zaradu veću od medijalne.
Modalna zarada je najčešće isplaćivana zarada. Ako je modalna zarada 30.000, to znači da najveći broj lica prima 30.000. Minimalna zarada je najmanja novčana naknada koju poslodavac isplaćuje radniku – njenu visinu određuje država, a najčešće na osnovu rezultata dijaloga između poslodavaca, sindikata i države.
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku tokom poslednjih godinu i po dana, prosečna mesečna neto zarada u Srbiji je iznosila oko 53.000 dinara, dok je medijalna mesečna neto zarada iznosila oko 40.000 dinara. To znači da iako zaposleni u našoj zemlji ostvaruju prosečnu zaradu od oko 53.000 dinara, polovina radnika (više od milion!) ima zaradu manju od 40.000 dinara, a polovina veću od tog iznosa.
