– Jeste li čuli, komšinice, Kisine opljačkali u po bela dana – ispričala mi je trgovkinja koja drži malu radnju na ćošku, dok vadim novčanik da platim robu. Zapravo, nisu ih opljačkali, ali su pokušali. Policija ih je pohvatala već posle nekoliko sati, i to zahvaljujući baba Milevi, koja živi u kući pored.Evo kako je bilo: lopovi su, to prepodne, parkirali veliki kombi ispred kuće koju su, verovatno, prethodno „tipovali“, a onda su počeli da u njega slažu sve što su mislili da će im valjati.
– Ju, pa nisam znala da se Kisini sele – obratila se baba Mileva momku iz kombija.
– Gledaj svoja posla – odbrusio joj je momak grubo, uz psovku i pretnje, s namerom da je otera. Ali se baba Mileva nije dala, zaokupila ih je pitanjima – te da li su komšije već prodale kuću, te koja im je nova adresa, gde nose taj nameštaj… Stvar se jako zgusnula, baka se konačno uplašila i pobegla u kuću, a lopovi su zbrzali posao i žurno otišli. Baba Mileva je, međutim, pozvala policiju, mogla je da pruži i dosta korisnih informacija, pa su lopove u kombiju brzo uhvatili. Pa sad, neka mi neko kaže da babe nisu korisne, pogotovu one dosadne, i preterano radoznale…
Više puta sam se uverila u ekskluzivnost njihovih informacija. Kad je onomad (bilo je to još devedesetih) pao vojni avion negde pored Zrenjanina, nigde, niodkoga, redakcija nije mogla ništa da sazna, sve je bilo „hermetički zatvoreno“. Ali su one babe na Gradnulici, što predveče sednu na klupicu ispred kuće (da popričaju i vide ko prolazi), odmah imale celu priču: i u čiju njivu je pao, i kako su išli da traže pilota, i spasli ga, i još sijaset detalja koje ni jedan (profesionalni) informer nema… Piše: Lj.Bailović
