Slika i (ne)prilika stranih direktnih investicija
dr Dejan Molnar,
vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Pogrešna je pretpostavka da strane direktne investicije (SDI) imaju blagotvorno dejstvo na privredu zemlje domaćina. Ipak, strategije privrednog razvoja u brojnim zemljama (pa i u našoj) se u znatnoj meri zasnivaju upravo na privlačenju SDI.
To se jednim delom može objasniti time što kretori ekonomske politike u tim zemljama žele da u što kraćem roku ostvare pozitivne makroekonomske rezultate (rast BDP-a, rast zaposlenosti itd.), a ulaganja multinacionalnih kompanija im za te svrhe dobro dođu. Sa druge strane, stranim ulagačima koji su u konstantnoj potrazi za izvorima što većeg profita izuzetno pogoduju takve okolnosti. Snagom svoje pregovaračke moći, lobiranjem i drugim načinima, utiču na zemlju domaćina da im obezbedi što bolje uslove, odnosno što niže troškove poslovanja – niske zarade, fleksibilne propise, jeftine prirodne resurse i energente itd.
U teoriji se navodi da su SDI veoma korisne za privredni razvoj zemlje domaćina i zbog toga što u lokalnu ekonomiju transferišu znanje, tehnologiju i iskustvo, te zato što angažuju lokalna preduzeća kao svoje dobavljače. Međutim, pojedina empirijska istraživanja ukazuju na sasvim suprotne efekte. Strani ulagači istiskuju sa tržišta domaće/lokalne proizvođače koji ne mogu da izdrže njihovu snažnu konkurenciju. Pored toga, veoma često u zemlju domaćina sa sobom dovode svoje dobavljače sa kojima već posluju na drugim tržištima, te domaćim malim i srednjim preduzećima i ne pružaju šansu za bilo kakvu saradnju (recimo primer FIAT-a u Kragujevcu).
U našoj zemlji se već deceniju i po kao osnovni instrument za privlačenje SDI koriste direktne subvencije za otvaranje novih radnik mesta, sa ciljem da se smanji nezaposlenost. Malo (ili nimalo) pažnje se posvećuje drugim, dugoročno važnijim, efektima SDI, kao što su transfer znanja/tehnologije, uključivanje lokalnih kompanija u lanac snabdevanja tih stranih ulagača itd. Kada se ceo mehanizam subvencionisanja investitora detaljnije sagleda, deluje da su strani investitori u odnosu na domaće privrednike u povlašćenom položaju.
Dovođenjem u vezu podataka o vrednosti i regionalnoj distribuciji ostvarenih SDI u Srbiji tokom perioda 2001-2016. godina i izvoznim performansama naših regiona i privrede u celini u periodu koji sledi (2016-2019.), mogu se izvući interesantni zaključci. Region Beograda je apsorbovao čak 45% vrednosti SDI u našoj zemlji, a glavni je generator spoljnotrgovinskog deficita Srbije. Iz Beograda se tokom perioda 2016-2019. godina za oko 5,4 milijarde evra godišnje više uvozilo nego što se izvozilo. U Vojvodini je „završilo” oko 37% vrednosti SDI, a i ona tokom poslednje 4 godine za oko 500 miliona evra godišnje više uvozi nego što izvozi. Sa druge strane, region Šumadije i Zapadne Srbije privukao je tek 10% ukupnih SDI, a region Južne i Istočne Srbije svega 8%. Međutim, ova dva regiona su u periodu 2016-2019. godina godišnje ostvarila za po oko 550 miliona evra veći izvoz od uvoza (stvaraju suficit).
Ostaje da se kreatorima ekonomske politike preporuči da u narednom periodu daleko više pažnje posvete domaćim privrednicima. Sistem podrške bi trebalo unaprediti i dizajnirati ga tako da podstiče domaća preduzeća da internacionalizuju svoje poslovanje i ojačaju svoju (međunarodnu) konkurentsku poziciju.
