Gubljenje tla pod nogama” – osećaj je koji su mnogi doživeli od kada je proglašena pandemija virusa korona. Naglo i neočekivano izmenio se dosadašnji način života, celokupna realnost. „Šta ako se neko od mojih bližnjih i ja zarazimo koronom, ako izgubim posao ili deo plate, kako ću izdržati višednevnu izolaciju, kako će deca završiti ovu školsku godinu i nastaviti školovanje, čime ću dezinfikovati dom i jesu li kvake dovoljno puta prebrisane” – neke su od briga koje zaokupljuju misli ovih dana – a koje su karakteristične za periode krize, objašnjava neuropsihijatarka i psihoterapeutkinja dr Dragana Žegarac Zarić.
– U sadašnjem trenutku krizna situacija je spoznaja o pandemiji. Kako će se pojedinac izboriti sa krizom – vrlo je individualna osobina i ispoljava se u širokom spektru činjenja. Neko može vikati, plakati, galamiti uz bujicu beskorisnih činjenja. Neko će se okrenuti ka predimenzioniranom radu, nabavkama velikih količina hrane, lekova ili, pak, bekstvom u duga spavanja. Neko će nastalu kriznu situaciju smatrati za zlu kob, ili nekog za to okrivljavati. Pojedinci će, pak, odbijati da prihvate da se bilo šta tako značajno i ugrožavajuće događa i braniće se minimiziranjem i negacijom svega što se očito dešava. Posezanje za sedativima jedan je od čestih načina prevazilažanje kriznih događanja, što se ne preporučuje bez konsultacije sa stručnjacima. Krizna stanja u većini slučajeva spontano prestaju da postoje nakon kraćeg ili dužeg vremena. Postoje, naravno, i pojedinci kojima je pomoć stručnjaka potrebna.
Navodite da je strah osnovni sadržaj krize, koliko je važno biti svestan da je normalno što ga osećamo?
– Strah se može razumeti kao neprijatno emocionalno stanje izazvano najraznovrsnijim opasnostima koje prete ili ugrožavaju telesni, psihički ili društveni integritet ličnosti. Strah upozorava na postojanje pretnje, on je prijatelj u ovoj krizi i u drugim opasnim situacijama jer pokreće na aktivnost, usmerava na to da nešto nije dobro i da nešto treba preduzeti.
U sadašnjim okolnostima, prema mom iskustvenom saznanju, pojedinci najčešće budu preplavljeni osećanjem uznemirenja. Tada može da pomogne razgovor sa drugim ljudima, bliskim osobama od poverenja ili stručnjacima. Takođe se predlaže restrikcija u praćenju informacija koje su uznemiravajuće, a ponavljaju se vrlo često. Predlaže se da se poslušaju zvanične informacije oko dva puta dnevno. Jasno je da će sadašnje krizno stanje da traje dugo i da se treba racionalno ponašati.
Kada taj strah postaje štetan, kada se treba obratiti stručnjaku za pomoć?
– Kod pojedinih ljudi razvija se anksioznost, teskoba tokom postojanja krizne situacije koja je krajnje neizvesna. Anksioznost je normalno osećanje u ovim okolnostima. Bitno obeležje anksioznosti je teskobno iščekivanje budućih neodređenih događaja koje pojedinac doživljava kao opasne. Anksioznost kao osnovni emocionalni poremećaj utiče i na ostale psihičke funkcije: koncentraciju, pamćenje, dovodi do lakog zamaranja, neraspoloženja. Međutim, mnogi autori anksioznost smatraju univerzalnim ljudskim osećanjem koje je vezano za preokupiranost budućnošću, ali koje je kod svakoga različito izraženo. Jedan od bitnih kriterijuma za utvrđivanje da li je anksioznost u granicama normale jeste pitanje da li ona služi adaptivnim potrebama pojedinca ili ih ometa.
U sadašnjim okolnostima krizne situacije mogu se doživeti i napadi panike. To je jedno od bolnih životnih iskustava. Pojedinac predoseća mogućnost katastrofičnih događanja što privremeno utiče i na racionalno mišljenje jer smatra da nema vremena da bilo šta preduzme. Za vreme takvih napada često se javlja strah od smrti, samim tim što su prisutni brojni telesni simptomi – najčešće drhtanje, znojenje, nemir u želucu, slabost, vrtoglavica, mučnina, glad za vazduhom, srčane tegobe.
Mnogi psihoterapeuti i psiholozi ovih dana nude onlajn podršku građanima, i zrenjaninski Dom zdravlja je otvorio jednu telefonsku liniju, mada kao da ona nije dovoljno promovisana. U fokusu su mere kojih se moramo pridržavati poput upotrebe maski i dezinfekcionih sredstava, međutim koliko se vodi računa i o merama koje bi bile važne za mentalno zdravlje? Koliko je važno da, recimo, u gradskim kol-centrima rade i psiholozi/psihijatri?
– U ovim teškim trenucima zaista je najvažnije posvetiti se merama za suzbijanje širenja zaraze kao i lečenju obolelih i brizi o rizičnim kategorijama stanovništa. Kada sve prođe, a mora proći, suočićemo se sa mnogim pogoršanjima u sferi mentalnog zdravlja. Zdravstveni sistem funkcioniše i pojedinci kojima je pomoć potrebna zbog remećenja psihičkog funkcionisanja mogu je dobiti na svim nivoima zdravstvene zaštite – a to je u našoj sredini kod izabranog lekara, odnosno u bolničkim uslovima ako je potrebno. Postoje i emisije na TV programima gde stručnjaci savetuju kako smanjiti izloženost sadržajima koji pojačavaju uznemirenost i anksioznost. Savez psihoterapeuta je ponudio savetodavni rad sa pojednicima. Bilo bi od velike koristi kada bi i u našoj sredini postojala mogućnost savetodavnog rada sa pojedincima, gde sam sigurna da bi bilo stručnjaka koji bi se uključili u taj vid podrške sugrađanima.
Kako se najbolje postiže psihička ravnoteža tokom krize poput ove? Postoje li neki opšti saveti kako možemo sami sebi pomoći?
– U ovim vanrednim okolnostima funkcionisanja, samopomoć je veoma važna. Neophodno je da se strukturira vreme kako bi se izbegla prevelika izloženost podacima iz medija, a koji su uznemiravajući sami po sebi. Ipak, neke informacije se moraju ponavljati putem medija jer postoje i dalje pojedinci koji nisu prihvatili ono neophodno radi smanjenja rizika od širenja zaraze virusom korona.
Vreme sada treba koristiti za duže i kvalitetnije bavljenje decom – uz davanje informacija deci na način koji oni mogu da razumeju i prihvate. Roditelji – oprez, jer će se deca ponašati upravo onako kako se i vi ponašate.
Vreme je i za završavanje nekih zaostalih poslova u kućnim uslovima, za hobije, drušvene igre, čitanje, kao i fizičke aktivnosti poput vežbi u kućnim uslovima zavisno od životne dobi i opšteg zdravstvenog stanja.
Grupa koja je na poseban način označena i opterećena ovih dana jesu stariji sugrađani. Uz razumevanje opreza i mera koje su propisane za ovu populaciju, ima li razloga da se osećaju stigmatizovano? Koji bi bili načini da što lakše prebrode ovu krizu i kako im se može pružiti podrška?
– Starije osobe ispoljavaju veliku strpljivost u svemu, ali briga oko zadovoljenja osnovnih potreba ih dodatno zabrinjavanja. Starije osobe, ako imaju decu, kao i većina roditelja, decu stavljaju ispred sebe, tako da postoji i dodatna strepnja za njih. Treba imati u vidu da deo starije populacije ne može da dobije pomoć od svoje dece, te da je okrenut prema pojedincima iz komšiluka, daljim rođacima i taj način brige o njima u našoj sredini je uobičajen. Volonterske grupe takođe značajno pomažu starijima. Osobama starije dobi je teško kada im se remeti ustaljenja shema šetnje, kupovine, susreta sa vršnjacima, ali njihovo životno iskustvo ih čini strpljivim i većina ih ovo stanje na zadovoljavajući način izdržava. Ukazivanje pažnje i brige okoline za njih je lekovito. Takođe, mere koje su preduzete oko rešavanja problema podizanja penzija, nabavke namirnica i lekova, uz pomoć volontera jesu od praktične koristi, ali i za očuvanje psihičke ravnoteže starijih.
Dr Hans Kluge, direktor Svetske zdravstene organizacije za Evropu, nedavno je povodom pandemije napisao: „Naša anksioznost i strahovi trebaju biti prihvaćeni, a ne ignorisani, ali takođe ih moraju bolje razumeti i njima se baviti pojedinci, zajednice i vlade”…
– Tačno je je to što je saopštio direktor Svetske zdravstene organizacije za Evropu. Nas nakon svega čeka veliki broj ljudi koji će ispoljiti znake remećenja psihičke ravnoteže zbog svega preživljenog, a i zbog onoga što će se nakon toga događati. Mislim da će to biti vreme kada će se značajan broj ljudi javljati za podršku. Sada kao da postoje prioritetniji problemi. Životi su u pitanju i to tako treba shvatiti. Očekuje se pogoršanje stanja kod nekih grupa naših pacijena, na primer kod ljudi koji su zavisnici od alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci, kao i pojedinaca koji su vulnerabilnije strukture.
Sigurna sam da će se i ti problemi dobro rešavati u našoj sredini, jer postoji značajan broj ljudi sposobnih da se posveti tim pojedincima kako u smislu psihijatrijskog lečenja tako i podrške i pomoći u novim uslovima življenja, uz prilagođavanje kao i očuvanje mentalnog zdravlja. Sada je ipak najvažnije ostati kod kuće. Milana Maričić
