Železnička pruga stigla je u Veliki Bečkerek 1883. godine, dosegavši gvozdenim plaštom do Velike Kikinde i povezavši Banat sa srcem tadašnje Monarhije, Peštom i Bečom. Četiri godine kasnije počinje sa radom Akcionarsko društvo za izradu malih motora sa unutrašnjim sagorevanjem, koje prerasta u železničku radionicu i smatra se početkom rada današnjeg „Šinvoza” (skraćeno od „šinska vozila”).
Osnovao ga je veleposednik grof Čekonjić, koji 1898. godine uspostavlja i čuvenu „Banatsku malu prugu” – uskotračnu železnicu od Bečkereka do Žombolja – vozom „Ćira”, što se decenijama tromo provlačio kroz sam centar grada, o čemu svedoče varoške razglednice.
FABRIKA PRATI RAZVOJ ŽELEZNICE
Glavno odeljenje železničke radionice bila je livnica, a prva ozbiljnija proizvodnja datira iz 1895. godine, kada se krenulo sa opravkom železničkih lokomotiva i vagona. Radionica je 1900. godine premeštena na prostor između nove glavne železničke stanice i gradske bolnice, a poslovala je kao ispostava Glavne železničke radionice u Temišvaru. Grade se novi pogoni za proizvodnju delova i opreme i hale za popravku vozova, fabrika prati razvoj železnice i brzo usvaja nova tehnička dostignuća.
Tako o počecima „Šinvoza” pripovedaju letopisi ovdašnji, a u godinama i decenijama koje su usledile, od te skromne radionice, preduzeće je izraslo u jednu od najsavremenijih fabrika za remont šinskih vozila na prostorima nekadašnje Jugoslavije, pa i šire.
Razvoj je povremeno prekidan nedaćama i svetskim ratovima, no po nepisanom ekonomskom pravilu, nakon njih sledili su periodi naglog uzleta. Obnova zemlje posle Drugog svetskog rata, izgradnja novih pruga, elektrifikacija i modernizacija železnice donose „Šinvozu” brojne poslove i mogućnost proširenja proizvodnje.
IZGRADNjA „MEDISONA”
Nova delatnost „Šinvoza”, izrada i montaža čeličnih konstrukcija, našla je prvu veliku primenu prilikom izgradnje najstarije sportske hale u Jugoslaviji, zrenjaninskog „Medisona”, 1961. godine. Potpisuju potom stručnjaci preduzeća projekte brojnih industrijskih hala velikog raspona konstrukcija, a nedugo zatim kreće još jedna delatnost – izrada procesne opreme, industrijskih rezervoara, a potom i solarne opreme, krajem sedamdesetih godina. „Šinvoz” je proizveo i čelične konstrukcije i za sopstvenu novu fabriku, otvorenu 1. oktobra 1975. godine, u kojoj se proizvodnja odvija do danas.
Po otvaranju te fabrike, u jednom periodu šinobus je svakodnevno prevozio radnike između starog i novog „Šinvoza”, od glavne železničke stanice do stanice „Fabrika” odakle su radnici pešačkom pasarelom preko koloseka stizali direktno do novih pogona. Imao je Zrenjanin tako svojevrsnu gradsku železnicu, dužine 4,5 kilometra. Razmišljalo se i o uvođenju sličnih linija za građanstvo, ali ideja nikada nije realizovana.
FILM „TROFEJ” ČUVA USPOMENE
U halama i krugu starog „Šinvoza” snimljeno je više kadrova filma „Trofej”, koji je 1979. godine ovenčan „Zlatnom arenom” na Festivalu u Puli. Gledajući ga nedavno po ko zna koji put, ponovo prepoznajem lica prijatelja i komšija, koji su u filmu statirali u stvarnoj ulozi – radnika „Šinvoza”. Prepoznajem u filmu i obrise iščezlog Zrenjanina, stare fontane na Trgu slobode, gradskih autobusa u centralnoj ulici, Knjižare „Forum”, u kojoj sam nabavljao najveći broj primeraka svoje diskografske kolekcije… Promiču i nižu se lepršavi fragmenti detinjstva i mladosti, prekriveni sve slojevitijom i sve težom patinom…
Raspršila se ta zvezdana prašina uspomena sve do Makarske, gde je „Šinvoz” 1960. godine otvorio odmaralište za svoje radnike. U zgradi pored glavnog trga te živopisne dalmatinske varoši podno Biokova, letovalo se i družilo i ispisivao nezaborav, godinama.
Kada sam jednog od tih prohujalih leta, kao sin radnika „Šinvoza” polazio na more, u šinobusu za Novi Sad, negde oko Perleza, kondukter me je upitao dokle idem. „Do Makarske”, kažem, na šta će on „Teško ćemo do tamo šinobusom”. A radilo se o tome da su zaposleni u „Šinvozu” i članovi njihovih porodica imali povlastice u železničkom saobraćaju, pa se, jednostavno, kupovala karta na relaciji Zrenjanin – Makarska. Do Novog Sada, podrazumevalo se, šinobusom, a odatle vozom do Ploča, preko Vinkovaca, Sarajeva i Mostara. Polazilo se na Jadran, sa glavne železničke stanice u Zrenjaninu, „Šinvoz” je ispraćao putnike, „Šinvoz” ih u povratku i dočekivao.
BIO JE DEO „METINDA”
I znatan deo današnjeg gradskog naselja „Duvanika”, brojne njegove ulice i kuće, izgradili su upravo radnici Fabrike duvana, „Šinvoza” i zaposleni na železnici. Kada su rano ujutro odlazili na posao, čitav taj kvart vrveo je od žamora, užurbanosti i uskovitlanog vazduha, sa tada prašnjavih i kaldrmisanih ulica koje je tek valjalo asfaltirati.
U vreme najvećih poslovnih dometa, osamdesetih godina prošlog veka, fabrika je zapošljavala skoro 1.500 radnika. Bili su deo velike udružene zrenjaninske metalske porodice – „Metind”, zajedno sa kolegama iz „Radijatora”, „Metalprogresa” i „Sirovinebanat”. Ukupno, više od 4.500 zaposlenih.
U samom „Šinvozu” postojali su „Čelkon” (čelične konstrukcije) i „Indvoz” (industrijska vozila). Kao i u bilo kom drugom preduzeću, stvarale su ga i letopisale bezbrojne pojedinačne ljudske priče i sudbine. Ovo je samo jedna od njih, tek jedan komadić tog kompleksnog mozaika, strpljivo slaganog duže od 130 godina…
ŽIVOT VEZAN ZA „ŠINVOZ”
Zrenjaninac Slavko Grubački proveo je u „Šinvozu” ceo radni vek, od prvog radnog dana do penzionisanja, 1990. godine. U fabriku je stigao zahvaljujući sportu, 1954. godine. Kao golman čuvene mlade selekcije fudbalera „Proletera”, legendarnog trenera Radojka Kolarova – Čika Koče, koja je bila među najboljima u zemlji, Grubački je stigao i do prvog tima tadašnjeg vojvođanskog ligaša.
Nakon završene Tehničke škole i mogućnosti za zaposlenje u slovenačkom gradu Trbovlju, istovremeno je dobio ponudu koja mu je mnogo više odgovarala – da pređe u redove lokalnog rivala, Železničkog fudbalskog kluba „Banat”, a zauzvrat da počne da radi u „Šinvozu”. Gol „železničara” branio je 12 sezona, u međuvremenu je postao student prve generacije Više tehničke škole u Zrenjaninu. Po diplomiranju unapređen je na mesto rukovodioca pogona livnice, na kom upisuje najveći deo radnog staža. Fudbalsku karijeru i mogućnost da iz „Proletera” možda ode u veći klub, zamenio je za sigurnu egzistenciju i posao u uzornom preduzeću. Tako se uglavnom razmišljalo i radilo u tim vremenima.
Osim što je otac autora ovog teksta, Slavko je bio među mnogima čiji je život neraskidivo vezan za „Šinvoz”. Za fabriku, od koje je ne samo sticao hleb, već i obezbeđivao sigurnost porodici, školovanje, letovanja, bezbrižan i miran život, upravo u pomenutoj četvrti što se oslanja na železničke šine – u zrenjaninskoj „Duvanici”.
Otišao je prošlog septembra zauvek iz svoje, da simbolika bude potpuna, Železničke ulice, tiho i povučeno, srećom lišen saznanja da nestaje fabrika kroz čije je kapije prolazio svakodnevno, punih 36 godina…
Ovaj lament nad starim „Šinvozom”, nad njegovom slomljenom kičmom i dušom što se urušava, nad senkama svih onih vozova koji su u njemu oživljavali i vraćali se na belosvetske pruge, deo je moje uspomene na oca, mojih sećanja na neko vreme i neku vanvremenost, mojih otisaka prošlosti koju su kovitlale drugačije košave banatske, a svitanja izranjala u nekom sasvim posebnom, nepovratnom koloritu i nijansama. MIODRAG GRUBAČKI Fotografije: Miodrag Grubački i porodična arhiva
