Balet Bečke opere neguje tradiciju klasičnog, kao i neoklasičnog i modernog baleta. Najviše mi prija neoklasika i naročito uživam igrajući balete koreografa Kilijana, Balansina, Ajfmana, Lianga – kaže Igor Miloš
Da osamdesetih godina prošlog veka u Zrenjaninu nije radilo Odeljenje beogradske Baletske škole „Lujo Davičo”, možda bi naš nekadašnji sugrađanin Igor Miloš (1981) bio diplomirani elektroinženjer, ekonomista, farmaceut, lekar… Imao je dara i za prirodne i za društvene nauke, ali je igra bila njegova najveća ljubav. Po završetku baletskog obrazovanja jedno vreme se profesionalno bavio baletom u Koblencu (Nemačka) i Slacburgu (Austrija), a od 2002. godine je u Bečkoj državnoj operi.
Igorovoj generaciji, kao i devojčicama i dečacima rođenim koju godinu kasnije, pedagog je bila Savka Imanić, koja je u Baletsku školu stigla iz Sarajeva.
Kada si odlučio da se profesionalno opredeliš za balet?
– Uvek sam bio veselo dete, pa sam i balet na početku doživljavao kao zabavu. Međutim, kada sam imao nekih 13 godina, bilo mi je jasno da će to biti moj životni poziv. Već tada sam znao da želim da upišem baletsku gimnaziju „Lujo Davičo” u Beogradu. Balet je profesija koja iziskuje mnogo truda i odricanja, pa je potrebna i doza „neozbiljnosti”, da unese malo vedrine i lakoće.
Šta je bilo presudno i koliko je porodica doprinela da doneseš, kako se uskoro pokazalo, ispravnu odluku?
– Porodica je odigrala ogromnu ulogu. Moj deda
-stric Aurel V. Miloš je bio svetski priznat baletski umetnik, koreograf, direktor Bečke opere, milanske „Skale”, Rimske opere, opere u Kelnu… Ta činjenica i moja ljubav prema pokretu i muzici nije promakla oku moje mame. Ona mi je predložila da krenem na časove baleta. Uvek sam imao potpunu podršku porodice, tako je i danas.
Šta ti je doneo Salcburg, a šta Beč u profesionalnom i društvenom smislu?
– Po završetku baletske akademije u Manhajmu u Nemačkoj, kratko sam igrao u pozorištu u Koblencu, pa godinu dana u Salcburgu. To su bila manja pozorišta koja su mi dala dobru osnovu i iskustvo za Bečku državnu operu. Drago mi je što sam počeo u manjem ansamblu, jer mi je to dalo dosta samopouzdanja za kasnije. Salcburg je divan grad, ali mi je odmah bilo jasno da želim nešto više. Beč je metropola sa jakom istorijom umetnosti i kulturom koja se veoma neguje i ceni. Od prvoga dana u tom gradu osećao sam se kao kod kuće, a tako je i danas. Bečka državna opera je moj drugi dom, ponosan sam što je moj deda-stric vodio ovaj baletski ansambl punih osam godina.
U međuvremenu je održana i turneja, gostovanje u Beogradu? Kakve su uspomene?
– Divne. Nisam nastupao u Srbiji još od 1999. godine, posle završetka srednje škole i odlaska na Akademiju u Nemačku. Na poziv direktorke Beogradskog festivala igre Aje Jung, 2013. godine, balet Bečke opere je gostovao u „Sava centru”. Tu sam nastupao u baletu „Glow-
Stop” od Jorme Elo. Prelep je osećaj igrati pred našom publikom i znati da su tu porodica i prijatelji.
Koje uloge su ti najdraže u Bečkoj državnoj operi, a koje priželjkuješ?
– Balet Bečke opere neguje tradiciju klasičnog, kao i neoklasičnog i modernog baleta. Najviše mi prija neoklasika i naročito uživam igrajući balete koreografa Kilijana, Balansina, Ajfmana, Lianga…
Više tamo nisi jedini igrač iz Srbije, tu je i balerina Gala Jovanović?
– Prvih deset godina sam bio jedini igrač iz Srbije. Sada smo tu Gala i ja, to je lep osećaj. Mi dosta igramo zajedno, a i privatno smo vrlo bliski prijatelji. Gala je odlična balerina i divan čovek.
Kako izgleda tvoj radni dan?
– Moj radni dan, kao i većini kolega širom sveta, počinje treningom u 10 sati. To je baletski trening koji traje sat i po, tada zagrevamo telo i održavamo baletsku tehniku. Nakon toga slede probe koje traju do 17.30. U zavisnosti od trenutnog repertoara, uvežbavamo određene role. Ukoliko te večeri imamo predstavu, probe se završavaju do 14.30 da bismo imali vremena za odmor. U Bečkoj operi predstave se održavaju prema repertoaru koji se utvrđuje aprila meseca za celu sledeću sezonu. Tada se štampaju fiksni programi svih operskih i baletskih predstava sa tačnim datumima održavanja. Za 18 godina provedenih u Bečkoj operi nije bilo odstupanja od programa. Korona je sve promenila, pa se od 10. marta ne održavaju nikakve kuturne manifestacije u Beču. Nažalost, koncerti i predstave su zabranjeni do 31. avgusta.
Ko su tvoji baletski uzori? Koje knjige čitaš, koju muziku slušaš?
– Nikada nisam imao uzore, ali se divim francuskoj balerini Silvi Gijem, Ruskinji Polini Semjonovoj i nemačkom igraču Fridemanu Fogelu. Volim da čitam, ali ne tešku literaturu, već knjige koje imaju dobru i poučnu priču. Trenutno čitam tetralogiju Elene Ferante. Muzika je uvek bila moja velika ljubav. Osim klasične muzike, koja me prati celog života, slušam skoro sve druge žanrove. Pratim trendove svetske pop muzike i volim da posećujem koncerte. Po prirodi sam komunikativan, imam mnogo prijatelja sa kojima provodim vreme. Putovanja su, takođe, moja velika strast, upoznajem nove zemlje i gradove, slične i drugačije ljude i njihove kulture i običaje. Tako se srećem sa novim kulturama i ljudima širom sveta.
U Zrenjaninu su tvoja majka i brat i njegova porodica. Šta bi poručio njima i svojim nekadašnjim sugrađanima?
– Iako sam iz Zrenjanina otišao još 1996. godine, ostao sam Zrenjaninac. Svi moji prijatelji koji dolaze iz raznih delova sveta, morali su da nauče tačno kako se izgovara Zrenjanin. Mami, bratu i porodici ne moram ništa da poručujem, jer smo u stalnom kontaktu. Zrenjanin je moj grad, nosim ga u srcu. Uvek ću se u njemu osećati kao kod kuće, bez obzira na promene koje su neminovne.
Planiraš li možda neko putovanje?
– Ne planiram jer sve zavisi od toga kakva će biti situacija. Letova svakako nema. Za sada, sedim u Beču. Ali, čim se steknu uslovi, eto mene u Zrenjaninu.
