Doktorka nauka iz Banata među avangardnim profesorima
Još pri završetku osnovne škole u Zrenjaninu, Sonju Božić očarala je filmska montaža, tako da dileme nije bilo pri odabiru buduće profesije – diplomirala je montažu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a zatim je završila i master studije postprodukcije u Oklahomi u Sjedinjenim Američkim Državama. Ono što Sonja tada nije mogla da pretpostavi jeste da će svoju karijeru nastaviti za katedrom, i to prestižnog Univerziteta društvenih nauka „Nova škola” (The New School) u Njujorku, podučavajući studente filmskoj montaži, ali i jednom novom polju istraživanju. Reč je o „Transmedijskom pripovedanju“ (Transmedia storytelling), na čemu je Sonja Božić doktorirala 2018. godine na Univerzitetu u Ohaju. Njeno istraživanje na doktorskoj disertaciji bilo je nominovano za Trisolini stipendiju ovog Univerziteta.
Osim na „Novoj školi“, Sonja predaje i na Univerzitetu Monkler u Nju Džerziju. Tokom svoje karijere režirala je, montirala i producirala video radove koji su bili prikazani na Filmskom festivalu u Kanu, a između ostalog učestvovala je i na radionicama njujorškog festivala nezavisnog filma „Trajbeka“. U svoj rodni grad Sonja dolazi svake godine, međutim svaki susret sa Zrenjaninom, donosi nostalgiju i pomalo rastužuje.
– U Zrenjaninu i Njujorku sam najduže živela i kada je o njima reč, veliki sam lokal-patriota i mislim da mogu da kritikujem, ali ako mi neko dira ta dva mesta, onda ujedam. U Zrenjaninu sam živela tačno pola svog života i mislim da sam imala sreću da uhvatim poslednji talas dok je Zrenjanin bio živ grad. Bila si među prvim autorima gimnazijskog magazina „Put”. Jesi li tada krenula da razvijaš interesovanja koja su te potom odvela u svet snimanja, režije, montaže?
– U montažu sam se zaljubila kad sam završavala osnovnu školu. U Zrenjaninskoj gimnaziji sam pronašla ono što me je zanimalo, a „Put“ je bio deo toga. Gimnaziju pamtim kao najlepši deo mog života u Zrenjaninu. Ne znam da li i sada to postoji u školi, ali mi smo imali međuodeljenjska takmičenja iz sporta, umetnosti i drugih oblasti, a moj razred je bio izrazito takmičarskog duha, tako da smo se u svim kategorijama trudili da budemo najbolji kako bismo osvojili nagradnu ekskurziju. „Put“, pomenuta takmičenja, predstave, mnogo kreativnosti, drugari i predivna profesorka Dušica Mitić učinili su moje dane u Zrenjaninskoj gimnaziji nezaboravnim. Kako je tekla tvoja karijera nakon diplomiranja filmske montaže – bavila si se i montažom i režijom i produkcijom?
– Mene je uvek interesovala montaža, a na drugim pozicijama sam bila sticajem okolnosti. Pošto sam odmah nakon diplomiranja otišla u Ameriku, projekti na kojima sam radila uglavnom su bili kraćeg formata (kratki dokumentarni i kratki igrani filmovi, muzički spotovi, reklame, promotivni video i slično). Kako si odlučila da nastaviš obrazovanje u Sjedinjenim Američkim Državama?
– Fakultet dramskih umetnosti sam upisala 2001. godine kada se Srbija još oporavljala od bombardovanja. Bilo je teško doći do posla, a ja sam želela da se dalje obrazujem i napredujem, za šta, nažalost, nisam imala mogućnosti u Srbiji (a nisam sigurna ni da je sada nešto bolja situacija). Upisala sam master program u Americi, gde sam odabrala da se bavim praktičnim radom. Mislila sam da ću nakon toga završiti školovanje, ali sam shvatila da je, zapravo, lepo biti profesor i da bih uz to mogla da radim i svoje projekte, pa sam zato odlučila da nastavim sa doktoratom. U Srbiji me rad sa studentima nije privlačio – moji profesori na FDU su bili prinuđeni da istovremeno rade po dva-tri posla, što ja nisam želela. Međutim, perspektiva mi se promenila boravkom u Americi, tako da sam sada profesorka što mi inicijalno nije bilo ni na kraj pameti.
Transmedija je novo polje istraživanja, ali se zasniva na staroj veštini „pričanja priče”, odnosno „storytellinga”. Koliko je važno najpre ovladati time, pre uvođenja digitalnih tehnologija? Kako se studenti u tim smislu snalaze?
– Transmedija je samo malo drugačiji pristup pričanju priče. To je nešto što postoji odavno, a najkomercijalniji primer jeste filmski serijal „Ratovi zvezda” (Star Wars). Termin transmedija je 2006. godine definisao Henri Dženkins i od tada je on usvojen u akademskom svetu. Transmedija znači da je priča fragmentisana na delove koji se raspodele na više različitih medija, na primer – postoji film, zatim igrica, pa strip, a svi ti elementi zajedno čine celinu, odnosno priču. Za ovu oblast sam se zainteresovala, jer mi je to na neki način bio sledeći nivo montaže. Znala sam da s napretkom tehnologije moramo naučiti kako da koristimo nove medije. Da li možeš na primeru svog projekta „Čokoladno mleko” da objasniš kako ćeš primeniti koncept transmedije da ispričaš priču?
– „Čokoladno mleko” je priča o Džonatanovom intimnom iskustvu kao osobe sa autizmom. On je tridesettrogodišnji odrastao čovek koji voli da svira klavir, provodi vreme sa devojkom i pije čokoladno mleko. Odabrali smo taj naziv kao metaforu za njegov pristup životu jer, iako je odrasla osoba, on i dalje gleda na svet nevino i naivno poput deteta. Projekat će biti podeljen na dva dela: dokumentarni film i virtuelnu realnost. Budući da će dva medija pokriti po deo priče, a spojeni će činiti celinu, to predstavlja transmedijski projekat. Kako je raditi u „Novoj školi” – reč je o prestižnoj instituciji društvenih nauka i umetnosti, u čuvenom kraju Grinič vilidž na Menhetnu?
– Ova institucija je za mene mesto iz snova. Pre 100 godina osnovalo ju je nekoliko profesora sa univerziteta Kolumbija i Njujorškog univerziteta koji su u to vreme bili progresivni, avangardni i želeli su da se oslobode tradicionalnih pristupa – otuda i naziv „Nova škola”. Reč je o univerzitetu koji neguje drugačije razmišljanje, inovacije i kreativnost, takvi su i profesori. Posebnim ga čini i to što broji najviše internacionalnih studenata u Americi. Što se tiče pristupa radu, u SAD je generalno zastupljen kurikulum po meri studenta, što znači da oni imaju veću slobodu izbora pri odabiru usmerenja tokom studija. Moji predmeti montaža i transmedija jesu bazirani na praktičnom radu i kreativnim projektima koje studenti sami biraju, a ja ih onda učim i usmeravam u okviru njihovih želja i ciljeva. Želela si da dođeš baš u Njujork? Kad gledaš iz ove perspektive, koliko se on razlikuje od onoga kako si ga zamišljala?
– Prvo sam živela u Oklahomi i tada sam shvatila gde neću da budem. Tamo je bio zastupljen „standardni” američki način života koji se svodi na sate provedene u kolima. Budući da dolazim iz Zrenjanina i volim da hodam i vozim bicikl, život u kolima bio mi je kao zatvor. U Njujorku nije tako i zato sam se u njega zaljubila „na prvu posetu”, nakon čega sam odlučila da se tu preselim čim završim master studije. Njujork je bio tačno ono što sam i zamišljala: košnica u kojoj živi ceo svet i koji vibrira neverovatnom energijom. Njujork se često poredi sa Evropom baš zbog toga što može da se ide peške, biciklom ili javnim prevozom, ali on je ipak univerzum za sebe. U ovom gradu se iza svakog ćoška dešava nešto drugo. Zapravo je nemoguće upoznati ga celog, jer taman kada bi se i obišli svi delovi, moralo bi se krenuti ispočetka zato što se grad neprestano menja. Svaki put kada se vratim iz Srbije, moj blok je drugačiji, dakle reč je o samo jednom delu ulice između dve avenije koji se peške pređe za dva minuta!
Koliko često dolaziš u Zrenjanin i kako ti izgleda rodni grad – dešavanja, ljudi, ulice – u poređenju sa Zrenjaninom tvojih tinejdžerskih dana?
– Ovo pitanje mi je najvažnije. U Zrenjanin dolazim svake godine i pri svakoj poseti mi je sve teže. To je bio grad u kojem nisam znala na koji ću koncert pre otići, grad u kojem su ljudi bili puni života. Sada je grad prestao da se smeje, koncerata možda bude za „Dane piva” i to budu Ceca ili Lepa Brena. Krenite peške od centra do Bagljaša i srce će vam pući od tuge koliko je grad oronuo. U samom centru zgrada robne kuće samo što se ne sruši nekom na glavu. Ukratko, Zrenjanin mi je izgledao kao mladić pun života koji je sada bolesni starac. Vidiš li neku „zrenjaninsku temu“ koja zavređuje da se obradi putem transmedije?
– Da, zagađeni vazduh i voda zabranjena za piće u 21. veku!
Milana Maričić
ANGAŽMAN NA PRVOM SPRSKOM FILMU SNIMANOM U VIJETNAMU
Sonja Božić je ovog leta završila montažu dugometražnog dokumentarnog filma pod nazivom „Put do Agarte”, koji opisuje kao dokumentarnu bajku. Nastao je uz podršku Filmskog centra Srbije i reč je o prvom srpskom filmu snimanom u Vijetnamu. „Razočarani svetom u kome žive, deda Branko i unuk Perun kreću na put u potrazi za mitskim mestom u središtu Zemlje, nadajući se da će pronaći bolji svet, svet koji ljudi još nisu stigli da unište“, glasi sinopsis ovog dokumentarca-bajke.
