Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Siva ekonomija se, prema definiciji Evropske komisije, odnosi na ilegalne/nedozvoljene aktivnosti, kao i na one koje nisu protivzakonite, ali se ne registruju i ne prijavljuju sa ciljem da se izbegne plaćanje poreza.
Jedan od načina da se obračuna BDP je prema tzv. prihodnom principu. Polazi se od toga da je BDP jednak zbiru vrednosti dohodaka rada, kapitala i države. Pojednostavljeno rečeno, on se može izračunati i izraziti kao zbir bruto zarada radnika, profita preduzeća i poreza koje država naplaćuje umanjenih za subvencije koje država isplaćuje. Ukoliko isključimo mogućnost da država učestvuje u sivoj ekonomiji (mada ni to nije nemoguće), dolazimo do pretpostavke da se obim sive (neformalne) ekonomije može proceniti pomoću zbira neprijavljenih prihoda (i profita) preduzeća i neregistrovanih isplaćenih zarada radnicima.
Pomoću nalaza i podataka iz istraživanja „Siva ekonomija u Srbiji 2017”, koje je sprovela Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj (NALED), može se naslutiti obim sive ekonomije u našoj zemlji. Naime, u okviru registrovanih preduzeća i preduzetnika zbir neprijavljenih zarada i naknada zaposlenih i neprijavljenog profita firmi iznosi oko 15% BDP-a. To je, dakle, ono što se „prikriva” u okviru registrovanih aktivnosti, te se polazi od toga da je u pitanju „donji prag” obima sive ekonomije. Kada se ovome dodaju i aktivnosti koje se odvijaju u neregistrovanim preduzećima, nazire se da bi obim sive ekonomije u Srbiji mogao dostići nivo od 25 do 30% BDP-a (oko 10 milijardi evra). Pri tome, procenjuje se da je struktura sive ekonomije u našoj državi takva da veći deo (blizu dve trećine) potiče od neformalnog zapošljavanja, a manji deo (oko jedne trećine) od neprijavljenih prihoda i profita preduzeća.
Neformalnom zaposlenošću se smatra rad u neregistrovanim preduzećima, u registrovanim preduzećima bez odgovarajućeg ugovora o radu (primanje zarade ili dela zarade u kešu), kao i rad pomažućih članova domaćinstva (bez novčane naknade). U Srbiji je, prema podacima iz Ankete o radnoj snazi (ARS), u trećem kvartalu 2020. godine došlo do smanjenja broja neformalno zaposlenih radnika za 42.900 u odnosu na isti period 2019. godine. Ovo bi se moglo smatrati posledicom pandemije. Naime, mere „zaključavanja” i fizičkog distanciranja najsnažnije su pogodile sektore u kojima se deo aktivnosti po pravilu odvija izvan formalnih tokova. Stoga je značajan broj ljudi ostao bez mogućnosti da zarađuje za život. Bez obzira na to što njihova primanja ni ranije nisu bila registrovana/evidentirana, oni su novcem koji primaju „na ruke” (u kešu) na tržištu generisali tražnju, odnosno taj novac su trošili u prodavnicama, pijacama itd.
Činjenica da ovaj broj ljudi sada raspolaže sa manje novca, jer su ostali bez radnog angažmana, u narednom periodu može uticati na smanjenje tražnje, tj. prodaje onih privrednih subjekata koji ne rade u sivoj zoni. Osim toga, stvoriće se i pritisak na državni budžet! Naime, ljudi koji su ranije uspevali da radeći u sivoj zoni, izdržavaju sebe i svoje porodice, dospeće u kategoriju siromašnih i socijalno ugroženih. Oni koji rade u neformalnoj (sivoj) ekonomiji spadaju u najugroženiji segment stanovništva i posebno su izloženi riziku s obzirom da nemaju adekvatnu socijalnu zaštitu, pristup kvalitetnoj zdravstvenoj zaštiti i slično, što u doba pandemije predstavlja poseban problem.
