Na prvom programu Radio televizije Srbije svakog vikenda u 20 časova prikazuje se nova domaća serija „Beležnica profesora Miškovića”, rađena po romanu Ratka Dmitrovića, u režiji Miroslava Lekića. U ovoj zapaženoj priči punoj mistike i fantazije, pojavljuje se Sanja Radišić, glumica zrenjaninskog Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”, u ulozi Tonke. Sa talentovanom umetnicom razgovaramo o utiscima sa snimanja, rolama i novoj pozorišnoj predstavi koja nas očekuje 15. oktobra na Dramskoj sceni.
Iako se Tonka pojavljuje u tri epizode od 12, koliko je značajan njen lik?
– Do saradnje sa ekipom iz serije, na čelu sa rediteljem Miroslavom Lekićem, došlo je po preporuci agentice Angeline Marinković. Uloga je mala, dramska, otvara jedan od misterioznih i naučno neobjašnjivih događaja iz prošlosti koji su se desili u Srbiji. Imala sam prilike da u par kratkih scena odigram tu napaćenu ženu u rasponu od 40 godina, sa kojom se život tragično poigrao. Mi to vidimo u kratkim sekvencama i u naraciji, odnosno njenoj kratkoj ispovesti. U tom smislu mi je ovaj glumački zadatak bio izazovan i primamljiv. I naravno, jako mi je bila dragocena ponovna saradnja sa rediteljem.
Kakve utiske nosite sa snimanja?
– Snimanje serija, nažalost, vrlo često ne nude kreativan proces poput onog u teatru, u kom reditelj i glumci međusobno ostvaruju kohezivnu saradnju spram njihovih senzibiliteta i unutrašnjih snaga. Takvi procesi umeju biti vrcavi, duboko povezani sa našim nesvesnim, kreativnim izvorom, oplemenjujući i katarzični. Lepota bavljenja glumom je u tim kreativnim procesima, kada se istinski događaju.
U serijama vremenski rok diktira. Na setu nas često vodi glumački instinkt, trenutna mogućnost povezivanja sa scenskim partnerom i spoljne okolnosti koje mogu biti u službi glumaca, ali i ne moraju. I onda se uhvati taj trenutak, najbolji mogući tada, što je prelepo, ali katkad i frustrirajuće, jer umeju da se mogućnosti opiru našem osećaju. Sa druge strane, snimanja su baš zato uzbudljiva, jer silno želiš da uhvatiš ili bar dodirneš taj trenutak istine. Ovo snimanje je prošlo sa lakoćom uz dobro razumevanje, poučne sugestije i partnerstvo.
Glumili ste u serijama „Vratiće se rode” i „Državni službenik”. Kako je došlo do saradnje sa poznatim rediteljima Goranom Gajićem i Predragom Gagom Antonijevićem?
– Do saradnje sa oba reditelja je došlo preko otvorenog kastinga. Za svaku seriju sam prolazila kroz nekoliko krugova izbora. Za seriju „Vratiće se rode” i moje učešće u njoj, najviše je zaslužan reditelj Goran Gajić. Video je da bih mogla biti koristan član barandanske ekipe. Meni, mladoj i nesigurnoj glumici početnici, ta vrsta podrške i prepoznavanja tada je bila najpotrebnija. Dan danas kada pogledam seriju, iznova se oduševim životu i autentičnosti koje je utisnuo u te likove i priču.
U filmu „Most na kraju svijeta” Vi i Aleksandar Bogdanović, glumac iz Osijeka koji je bio vaš kolega u zrenjaninskom teatru, tumačite glavne uloge. Kakvo sećanje imate na rano preminulog kolegu i saradnju na tom filmu?
– Sa Aleksandrom Bogdanovićem sam uvek volela da radim i da se družim. Nismo imali puno prilike da radimo zajedno, osim saradnje na meni posebno dragom filmu, što je ostalo ovekovečeno. Ostaju mi sećanja na par predstava u kojima smo se istinski igrali. Upijala sam od njega, starijeg kolege, koji je svoj talenat nosio kao da je to nešto tek tako, obično, tu da uveseli, upotpuni, začini trenutak. On je bio izrazito duhovit čovek, obrazovan, lucidan, osećajan, a u duši veliko dete koje ne treba da zauzdavate. Ako to učinite, magija prestaje. Pored njega sam i ja s lakoćom odrastala do deteta. Toliko ga je još čekalo, toliko je mogao još da pruži…
Domaća publika je navikla da Vas gleda u pozorišnim predstavama i maestralnim ulogama kao što su Mala (Zrenjanin), Avgustina (Osam žena), Blanš (Tramvaj zvani želja), Elvira (Don Žuan), Ona (Ne moš pobeć od nedelje), Kristin (Prs‘o)… Sa kojom se najviše poistovećujete i na koju ste najviše ponosni?
– Nisu sve moje uloge, što se kaže, moja deca. Neke nisam mogla da razumem i osetim, negde prosto nisam umela da se složim sa rediteljskim konceptom ili usaglasim sa kolegama njihovo viđenje sa mojim. Uvek je tu više faktora, ali u svakom procesu nešto naučiš o sebi, krhkosti glumca i samog poziva. On ume biti najdivniji i najsuroviji, tako surov da želiš pobeći iz njega, od sebe. I da, on se uvek tiče tebe, tvog bića, tvog sagledavanja stvarnosti, tvoje empatije i adaptibilnosti.
Najviše me intrigiraju likovi koji su puni kontradiktornosti. Volim igrati likove koje je na prvu najlakše osuditi, jer verujem da nijedan čovek nije rođen loš. Iskustva ga grade, kvare, prosvećuju. Izbori su naši, podržani našim unutrašnjim snagama. Biram da razumem, nije lako biti čovek. Zato volim antagoniste da igram, naoko loše, osuđene od društva, marginalizovane. Volim da igram Malu iz „Zrenjanina” i Blanš iz „Tramvaj zvani želja”. Volim i ove druge uloge nabrojane, ali u ovim zadacima likovi doživljavaju značajnu unutrašnju transformaciju, te su mi posebno važne.
Svako ko Vas je gledao uživo, divio se vašoj moći transformacije, što ste najbolje pokazali upravo u ovim dvema predstavama. Kako pristupate tako teškim ulogama?
– Na Akademiji su nas profesori učili da pišemo biografije likova. Komad ti ponudi određene informacije o liku, kog treba da oživiš, ali ne uvek dovoljno. Onda namaštavaš gledajući iz odnosa sa drugim likovima. Prvo prilazim analitično, pokušavam što više da saznam o njemu, da ga pronađem u svom okruženju, da vidim koliko je meni sličan na emotivnom, mentalnom, duhovnom nivou, gde to ne mogu da ga razumem i onda pokušavam da psihološki sagledam. Zašto je takav postao, šta se krije iza ovog postupka ili ove rečenice.
Često ne uspem da odgovorim na mnoga pitanja analizom, onda uđem u proces intuitivno, tada najčešće dođu mnogi odgovori. Ne omogućava svaki proces ovakvu vrstu rada. Nekada ideš od spolja ka unutra. Kako izgleda tvoj lik, kako hoda, govori, gleda i tada isto može da se otvori neverovatan svet. Pristupi su različiti, samo da su kreativni. Važno je da glumac ne prestane da istražuje, jer tada njegove snage gasnu.
Sledi premijera predstave „Dečko iz poslednje klupe”. Šta možemo očekivati od Huane koju igrate?
– Radimo jedan vrlo zanimljiv, aktuelan, višeslojan komad savremenog pisca Huana de Majorge i ne bih previše govorila jer smo u procesu. Još otkrivamo šta nam komad nudi i kuda će nas odvesti naša igra i rediteljski koncept. Ovo će biti priča koja će intrigirati i starije i mlađe gledaoce. Protagonista je mladić koji poseduje talenat za pisanje. Uz stručno, ali sve više i voajersko usmeravanje njegovog profesora, otkriva tuđe mrakove i slabosti, samim tim i svoje. Manipulišući, svesno ili ne, okruženjem koje mu služi u početku kao inspiracija, zatim utočište i prostor za beg od sopstvene stvarnosti da bi naposletku poput izbeglice bio prognan iz tog sveta koji je gradio, provocirao, budio iz njihove pozlaćene učmalosti.
Huana je konceptualna umetnica, žena profesora koja se takođe uvlači u čitavu priču, kritičko-voajerski, usled jalovosti koja je obgrlila njen privatni i poslovni svet. Omađijana veštinom pisanja mladića, počinje da živi tu priču sudelujući suptilno i uporno.
U proteklih godinu dana bilo je samo dve premijere na Dramskoj sceni našeg pozorišta. Da li je pandemija uticala na tako mali broj predstava ili su društvene okolnosti bile dominantnije?
– Situacija sa pandemijom nas je izuzetno poremetila, ne toliko produkcijski, jer smo mi godinama unazad imali nepravedno smanjen budžet i sa tim smo pokušavali da se dovijamo. Čini mi se da sam u ovih godinu i po dana vrlo oskudnog igranja i gostovanja, shvatila više nego ikad koliko ne mogu da živim bez teatra i svih komplikacija i lepota koje ono nosi. Ne ponovilo nam se.
Da li je hrabrost biti glumica u Srbiji?
– Iskreno, da. Prvo, jako je malo ženskih uloga u odnosu na muške u samom dramskom komadu ili scenariju, potom nedostaju kompleksne uloge, uglavnom beskrvno levitiraju u tom scenskom prostoru sa svojim banalnim problemima ili u funkciji neke „veće” priče kojoj ona, ta inferiorna žena, služi kao potpora. Drugi problem je kako se dobijaju uloge, kako smo i da li smo uslovljavane i čime.
Nažalost, ako je glumica iole atraktivna, najpre je doživljavaju kao objekat požude, a možda posle dođe na red njen dar. Ima svetlih primera, naravno. Volela bih da ih je više, da ovo što sam rekla bude samo izuzetak, ružni zaostatak balkanskog patrijarhata. Osim navedenih stvari, jako je važna socijalna veština, da je tako nazovem, self marketing, nažalost, pripadnost određenim klanovima da bi dobio mogućnost da zaigraš značajnije uloge u svetu filma.
Ko je Sanja Radišić privatno? Šta volite da slušate, čitate, gledate?
– Volim da posvećujem vreme osobama i stvarima koje mi ispunjavaju dušu jer se danas, u ovoj brzini i žestini življenja jako lako ta duša ume zaprljati, zaturiti, zaboraviti. Kad god mogu bežim u prirodu, odvojim dnevno vremena bar par strana neke knjige da pročitam. Rado se vraćam psihologiji, praktikujem jogu jer umiruje i revitalizuje um i telo. Pevam po kući, to me razgaljuje, a najdraže mi je da provodim trenutke sa porodicom i prijateljima. Stalno me prolaznost na to opominje i zato želim da ih je što više i da su što kvalitetniji ti trenuci. Iva Isakov Foto: Marijana Janković i privatna arhiva
