Lane je u okviru globalnog istraživanja „Pandorini papiri” dokazala da ministar finansija ipak jeste kupio 24 stana na bugarskom primorju, kao i da je predsednikov kum kao direktor državne firme bio vlasnik ofšor kompanije. Prethodno je obelodanila da luksuzne apartmane u centru Kopaonika ne zidaju samo političari i biznismeni, već i sudije, kao i da je direktor kardio-vaskularnog Instituta nabavio nepouzdane testove za koronu.
Posle objavljivanja ovakvih priča jedino što novinarka, poreklom iz Perleza, Dragana Pećo i njene kolege iz redakcije KRIK očekuju, jesu napadi, tužbe, uhođenja, pretnje. To je svakodnevica istraživačkih novinara u Srbiji. Dragana se ovom profesijom bavi 12 godina. Ono što joj pruža motivaciju za rad, objašnjava, jeste adrenalin koji „vuče da se kopa i istražuje” ne bi li se otkrile teme od velikog interesa za javnost koje neko pokušava da sakrije. Ako na svetu postoji dokument koji svedoči o nečemu na šta niste ponosni, bolje bi vam bilo da ga ne traži Dragana, poručio je njen nekadašnji urednik Branko Čečen.
Za ispunjavanje visokih profesionalnih i etičkih standarda, hrabrost i integritet Dragana je jesenas dobila prestižne novinarske nagrade „Katarina Preradović” i „Dušan Bogavac”.
– Prija pažnja, ali nisam toliko ekstrovertna i ne volim da se ističem. Međutim, i to je deo posla, medijska pažnja znači, jer želim da se govori o onome što radim. Zapravo, volela bih da se zna za moje priče, ali da mene niko ne prepozna (smeh).
Po čemu pamtiš detinjstvo i školovanje u Perlezu, zatim u Zrenjaninskoj gimnaziji?
– Najlepše uspomene vezujem za druženje sa drugarima iz osnovne škole, za igranje žmurke na ulici, odlaske u prirodu, vožnju biciklom. Kada prođem pored Kulturnog centra, setim se srednjoškolskih dana, kako smo sedeli na jezeru ili u parku i pili kafu. Većina nas putnika sa sela dolazila je ranije u školu, pa smo se družili. To su bili bezbrižni dani. Sada se često našalim da sam na privremenom radu u Beogradu, ali kada god mogu, volim da dođem u Perlez, da uživam u seoskom miru i tišini. Ono što mi odatle najviše nedostaje jesu priroda i čistiji vazduh, ali ne i voda.
Pisala si za gimnazijski magazin „Put”. Da li si tada imala ideju da se baviš novinarstvom? Kako si uplovila u vode istraživačkog novinarstva?
– O tome sam razmišljala još u osnovnoj školi kada sam pisala reportažu sa jedne fudbalske utakmice (smeh). Volela sam da pratim fudbal. Kada si klinac, vikendom na selu možeš samo da gledaš fudbal. Kasnije sam u jednoj emisiji čula da postoji istraživačko novinarstvo, što mi se dopalo, iako nisam tačno znala kako taj posao izgleda. Samo sam želela da se bavim nečim što je poput detektivskog posla, jer me je moja znatiželja večito vukla. Kasnije sam upisala i završila novinarstvo na Fakultetu političkih nauka. Otprilike na trećoj godini studija prijavila sam se za školu Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS). Nakon toga sam ostala u CINS-
u do 2015, kada smo Stevan Dojčinović, nekoliko kolega i ja osnovali KRIK.
Da li bi izdvojila priču koja ti je bila posebno izazovna u tom prvom delu karijere?
– Bio mi je uzbudljiv rad na priči iz 2012. Jedne večeri sam nasumice pretraživala imena na sajtu koji je skupio podatke o ofšor firmama iz Paname. Ukucala sam: Milorad Ulemek Legija, zatim i ime koje je koristio u lažnom hrvatskom pasošu – i izašao mi je naziv kompanije čiji je bio direktor. Pronašla sam Legijinu ofšor firmu za koju nisu znali naši istražni organi kada su zamrzavali njegovu imovinu. Posle sam u panamskom poslovnom registru osim Legijinog imena naišla na adresu iz predgrađa Atine. Sama sam otputovala tamo.
U njihovom odeljenju za sprečavanje pranja novca ispričala sam o kojoj osobi je reč i za šta je ona sve osuđena. Tamo sam saznala da je Legijina supruga bila prijavljena na pomenutoj adresi. U jednom trenutku je službenik tog odeljenja odštampao stranicu o Legiji, koju sam ja bila objavila radeći za međunarodnu novinarsku mrežu. Uzeo je fasciklu i ubacio papir – kao u američkim filmovima: otvara folder i time će se dalje baviti.
A da li se u Srbiji nešto pokrenulo posle vaših istraživanja?
– Bilo je reakcija, ali nezadovoljavajućih i neozbiljnih. Na primer, znali smo ranije da je ministar Siniša Mali bio uključen u kupovinu 24 stana kao direktor ofšor firmi, a sada smo otkrili da je bio i vlasnik tih kompanija i stanova. Kako je moguće da ih je stekao, kada oni vrede oko pet miliona evra? Odakle mu novac? Međutim predsednik Vučić navodi da ništa nismo dokazali, premijerka kaže da tu ne vidi ništa novo, a Mali poručuje da lažemo.
Vlast okreće priču tako kao da mi tvrdimo jedno, a oni drugo, pa je naša reč protiv njihove. Ne iznosim ja svoje mišljenje, nego ono što piše u papirima. To su dokazi koje nije osporio agent Siniše Malog koji je izdao ta dokumenta. Do danas se o tome nije oglasila Agencija za sprečavanje korupcije, kao ni tužilaštvo. Nažalost, niko nije ni očekivao da će neko u ovom društvu ozbiljno reagovati.
Koliko dugo radite istraživanja, da bi onda neki političar to negirao konstatacijom „nije tačno”?
– Tekst uglavnom nastaje mesecima. Do ideje za priču dolazimo na različite načine. Može to biti nešto što smo otkrili u dokumentima, iskopali na internetu, saznali od izvora ili što smo tražili od zvaničnih institucija. Veliki je problem to što one na sve načine gledaju da uskrate informacije. Takođe, dešavalo nam se da se obratimo ustanovama i da naš zahtev odmah dođe do osobe koju istražujemo.
Nakon pisanja i uređivanja priče sledi proces fektčekinga, odnosno provere činjenica. To znači da se proverava tačnost bukvalno svake reči: da li za nju postoji dokaz, u kojem dokumentu i da li je on autentičan. Čita se ceo spis da bi se proverilo da nešto nije izvučeno iz konteksta ili da autor nije pogrešno razumeo. Ovaj posao obavlja osoba koja nema veze sa istraživanjem. Za to vreme se svi dokazi čuvaju. Oni sa sajtova moraju da se skladište u formi skrinšota, jer sajt može sutra da nestane. Na sve to se oslanjamo kada stigne tužba.
Kako na targetiranja vaše redakcije reaguje tvoja okolina?
– To je postalo sastavni deo posla, što naravno ne treba uzimati zdravo za gotovo. Kampanja u tabloidima tokom koje nas napadaju javni funkcioneri ume da traje nedeljama. Ne znate kada može da eskalira. Kada god ste napolju, posmatrate ko je oko vas, kada sedite u kafiću, osvrćete se. Zato što ste doživljavali da sede do vas i da vas prisluškuju i fotografišu. To uglavnom deluje nespretno, tako da budu lako primećeni, a zapravo žele da vam daju do znanja da su pored. A da ne spominjem obijanje mog stana pre četiri godine. Sve je bilo ispreturano, a ništa ukradeno.
Uprkos najavama ministra policije da će slučaj biti rešen, to se nije desilo. Verujem da je u pitanju bio vid zastrašivanja, ne samo mene i kolega iz KRIK-a, nego i drugih istraživačkih novinara. Žao mi je što i meni bliski ljudi delom to proživljavaju. Mama posebno brine svaki put kada mi stigne tužba poštom.
Zbog takvih stvari moj život jeste drugačiji, ali se čovek nekako navikne na to, kao što sada svakodnevno dezinfikujemo ruke. Postajemo mnogo obazrivi, što je iscrpljujuće i stresno. Primenjujemo razne mere bezbednosti. Odmah po osnivanju KRIK-a, shvatili smo da smo prisluškivani. Radili smo na istraživanju o imovini tadašnjeg premijera. Priču nismo onlajn razmenjivali, jedino smo je preko fleša prebacivali jedni drugima na računare. Međutim, o tome smo razgovarali u kancelariji. Tako je naša priča u formi nacrta izašla u „Informeru”, pre nego što smo je zvanično objavili.
Koliko si ozbiljno merama predostrožnosti pristupala kada si počinjala da radiš, a koliko sada?
– Ti periodi su neuporedivi. Priče na kojima sam radila u vreme vlasti Demokratske stranke jesu bile ozbiljne, ali ne naročito zapažene jer ih mediji nisu toliko prenosili, a vlast ih je ignorisala.
Međutim, stvari su se u ovdašnjem medijskom okruženju mnogo promenile od jačanja SNS-a. Pored laži izrečenih na nacionalnim televizijama i u skupštini, prisluškivanja, obijanja stanova, poslednjih godina se povećava i broj tzv. SLAPP tužbi (njihov cilj je da cenzurišu i zaplaše, prim. nov). Do danas je vlast usavršila mehanizme sistematskog mrcvarenja i mučenja novinara ne bi li ih naterala da odustanu od ovog posla. Mislim i da mnogo kolega na lokalu proživljava teške trenutke, ali o tome ne govore javno. U manjim sredinama se svi poznaju, novinar sreće ljude o kojima piše.
Kako funkcioniše „zatrpavanje” tužbama?
– Kad stigne tužba, ako je parnični postupak, imamo osam dana da odgovorimo. Autori teksta tih dana samo prikupljaju dokaze i pišu odgovor. Bukvalno knjigu možemo da objavimo od tog obimnog materijala! Kod krivičnog postupka odmah kreće suđenje. U zavisnosti od toga koliki iznos tužitelji traže, tako se i naše takse povećavaju. To je problem – gleda se kako novčano iscrpeti medij, a osim toga čestim odlascima na suđenje, novinari gube vreme i crpe energiju koja treba biti usmerena na nešto drugo.
Mi smo dobili sve slučajeve do sada, ali problem je što je tužbi sve više. Koliko god da znamo da imamo dokumenta za sve što smo napisali, da možemo da branimo svaku reč, istovremeno smo svesni i u kakvoj državi živimo, gde pravosuđe nije nezavisno.
U momentima kada ste najviše napadani, raste podrška građana?
– Jeste, mislim da je sada ima sve više. Kada smo nedeljama nazivani „Belivukovim medijem”, građani su donacijama pružali podršku kako bismo mogli da nastavimo da istražujemo. Iz godine u godinu podrška raste, što nam mnogo znači. Često dobijamo i donacije od naših građana iz inostranstva. Jedan programer iz Skandinavije nam je uplatio novac, poručivši: idite na pivo, odmorite se. Lepo je i kada stignu poruke, kada nas pozovu stariji sugrađani samo da nas pozdrave.
Kada reaguju vaše kolege iz inostranstva, slušajući vaša iskustva?
– Na jednoj konferenciji u Oslu govorila sam o čuvenom slučaju „tetka iz Kanade”, „24 stana”, o serijalu tekstova o Siniši Malom dok je bio gradonačelnik (ozbiljne sumnje na pranje novca). Završila sam time da je taj čovek u međuvremenu napredovao i da je danas ministar finansija. Oni su se našli u čudu – nisu mogli da veruju! Često se sa takvih skupova vraćam kući tužna zbog toga u kakvom društvu živim: šta sve tolerišemo, u kakvoj korupciji smo ogrezli, gde nam je normalno nešto što ne bi smelo biti. Ali ipak, jedino istraživačko novinarstvo vidim kao posao kojim želim da se bavim, svesna rizika i posledica koje ta odluka donosi.
