Agrarna država, a uvozi hranu?

Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

Podaci o rezultatima Popisa poljoprivrede 2023. godine upućuju na zaključak da se ova delatnost suočava sa ogromnim problemima, odnosno da je trend nazadovanja poljoprivrede Srbije dodatno intenziviran tokom poslednjih pet godina.
U periodu 2018-2023. došlo je do značajnog smanjivanja kako raspoloživog (za 20%), tako i korišćenog (6,3%) poljoprivrednog zemljišta. Beleži se i drastično smanjenje površina pod šumama (-48%). Gubitak zemljišta namenjenog za poljoprivrednu proizvodnju posebno zabrinjava kada se ima u vidu činjenica da je u pitanju resurs koji se izuzetno sporo obnavlja.
Smanjen je i broj gazdinstava za 10%, a pogoršana je i njihova starosna struktura. Prosečna starost farmera je oko 60 godina, dok je tek svaki jedanaesti nosilac gazdinstva mlađi od 40 godina. Negativni trendovi u stočarstvu su prisutni već duže vreme. U poslednjih pet godina došlo je do drastičnog pada broja goveda (-17,7%), svinja (30,7%), koza (-31,5%) itd.
Sve ovo predstavlja ozbiljnu pretnju za državu i građane. Lako bismo mogli da ostanemo bez prehrambene sigurnosti i postanemo država koja je zavisna od uvoza hrane. Koliko god to neobično zvučalo, u toku 2023. godine Srbija je bila neto uvoznik mesa i mesnih prerađevina (-192,4 miliona evra), mlečnih proizvoda (-32,4 mil. evra), ribe i prerađevina (-122,4 mil. evra), šećera i proizvoda od šećera (-12,1 mil. evra). Suficit je ostvaren u segmentu žitarica (461 mil. evra) i voća i povrća (373,2 mil. evra).
Bez hrane nema života. Aktuelna situacija nas podseća na činjenicu da su poljoprivreda i prehrambena industrija strateške oblasti (sektori). U tržišnoj privredi je važno voditi računa o ekonomskoj efikasnosti, ali prehrambenu delatnost treba razmatrati i sa bezbednosnog, političkog i strateškog aspekta. Dobra je prilika da se prisetimo da smo kao država i društvo upravo zahvaljujući poljoprivredi uspeli da preživimo period tokom prve polovine 1990-tih u okolnostima potpune međunarodne izolacije.
Utisak je da je osnov problema nepovoljan položaj i slaba pregovaračka pozicija manjih porodičnih poljoprivrednih gazdinstava, dominacija krupnih aktera u proizvodnji i trgovini, kao i neodgovarajuća državna intervencija koja očito ne doprinosi povećanju izvesnosti i predvidljivosti uslova poslovanja.
Imajući u vidu aktuelnu situaciju u svetu, jačanje prehrambene bezbednosti i nezavisnosti bi trebalo da bude jedan od osnovnih zadataka i ciljeva države. To se postiže dugoročnim planiranjem količina i otkupnih cena, kao i primenom odgovarajućih mera agrarne politike, kao što su: regresiranje troškova mineralnog đubriva, goriva, ograničavanje izvoza uz subvencionisanje (kompenzaciju; nadoknađivanje) cena, (su)finansiranje izgradnje sistema za navodnjavanje, promocija osiguranja useva itd. Srbija treba u daleko većoj meri da se osloni na sopstvenu proizvodnju hrane. To je moguće samo ukoliko se stvori dugoročno partnerstvo između države i u kooperativama (zadrugama) dobro organizovanih proizvođača. Dosadašnje mere očito nisu dale željene efekte.